Upoznajte Džejn Ostin kroz zanimljive muzičke činjenice

Džejn Ostin oduvek smo pridavali pažnju zbog njenog pisanog stvaralaštva, ali malo ko zna da je veoma cenila muziku i posvećivala joj podjednaku pažnju. Nadamo se da ćete uživati u onome što smo izdvojili za danas.

1. Džejn Ostin je svirala i pevala

Džejn Ostin svirala je klavir od svoje desete godine. Njena porodica je nasledila neke od notnih svezaka, uključujući stotine rukopisa u njenoj ruci, kao i note.

Uz muziku za klavir, u zbirci ima mnogo pesama, a sudeći po notama koje posedujemo, čini se da je bila sopran. Mogla je sama sebe da prati, improvišući klavirsku deonicu ako je potrebno.

Većina onoga što znamo o muziciranju Džejn Ostin oslanja se na sećanja njene nećake Karoline, koja je imala samo 12 godina kad je spisateljica preminula. Čini se da je ova devojčica za razliku od drugih mlađih rođaka aktivno delila njeno književno i muzičko nasleđe. Karolina se sećala nekih pesama koje joj je Džejn pevala poslednjih godina svog života, a u januaru 1817, šest meseci pre smrti, bila je i u prepisci sa Karolonom.

2. Muzikalne žene čine 5 od 6 romana Džejn Ostin

Ketrin Morlend u delu Northanger Abbey sa osmehom je napustila časove muzike u ranoj dobi, ali postoje ženski muzikalni likovi u ostalih pet od šest dovršenih romana ove spisateljice.

U Sense and Sensibility Merijen Dašvud je muzikalna, dok njena sestra Elinor „niti je muzikalna, niti pokazuje težnju ka tome da to postane”. Muzika za prvu sestru postaje „hrana za tuguˮ kada je Vilabi napusti.

Još jedan par sestara, Elizabet i Meri Benet u romanu Pride and Prejudice, obe imaju dar za muziku. U ovom romanu, kontrast je između njihovih stavova prema muziciranju: Meri svira long concerto na večernjoj zabavi, dok se Elizabet „lagana i nesputana, sluša s puno više užitka, iako ne svira ni upola tako dobroˮ.

U romanu Mansfield Park Fani Prajs nije muzikalna. Ova junakinja je kao dete dovedena u Mansfield Park kako bi rasla sa svojim bogatim sestričinama, Marijom i Julijom, koje su nešto starije. Čak i u dobi od deset godina, ona shvata da će takmičenje sa rođacima za postignuća biti uzaludno, i ona odbija lekcije.

Ema Vudhaus se baš i ne takmiči s Džejn Ferfaks u romanu Emma. Ona savršeno dobro zna da je Džejn puno bolji izvođač, a to priznanje sebi i drugima jedna je od faza na njenom kolebljivom putu do zrelosti.

U delu Persuasion, En Eliot je besprekorna muzičarka, ali ne zavidi na razmetljivijim postignućima sestara Musgrouv koje sviraju harfu, dok je ona još uvek za staromodnim klavirom.

3. Muzikalni junaci Džejn Ostin umeju da budu prevrtljivi

Sve vrste žena mogu biti muzikalne, ili ne, u romanima Džejn Ostin. To nam govori ponešto o svakoj od njih, ali ne postoji ništa što im je zajedničko – mogu biti heroine, antijunakinje, zavisna siročad ili razmažene bogate mlade žene. Kod muškaraca stvari stoje malo drugačije.

Muških junaka koji su talentovani za muziku ili uživaju u njoj nema puno.

Vilabi, u Sense and Sensibility, peva duete s Merijen i kopira note za nju. U delu Emma, Frenk Čerčil peva duete s Emom i Džejn Ferfaks na večeri Kolsovih. Šta ova dva gospodina imaju zajedničko, osim što izvode muziku? Oni su nepouzdani i lažljivi.

4. Junaci Džejn Ostin zaljubljuju se slušajući talentovane žene

U gruzijska vremena, glavna uloga pravog gospodina, što se tiče muzike, bila je da budeš zahvalan slušatelj. Jedna od karakteristika junaka ove spisateljice je slušanje s uživanjem i pažnjom žene koja mu se dopada. Više nego jednom, ovo je najkraći put do zaljubljenosti.

Pukovnik Brandon, za razliku od ostatka čete, poklanja Merijen ne „samo pažnju” dok ona svira klavir. „Opasnaˮ privlačnost gospodina Darsija prema Elizabet pojačana je muzikom, što mu daje priliku da posmatra „držanje izvrsnog izvođačaˮ. U delu Mansfield Park, jadni Edmund Bertram se „veoma zaljubljujeˮ nakon što posluša Meri Craford kako svira harfu.

5. Muzička zbirka Džejn Ostin otkriva njene simpatije prema revolucionarnoj Francuskoj

Iako se francuska muzika ne spominje u romanima, spisateljica je u svojoj kolekciji imala nekoliko francuskih pesama, od kojih su neke bile izrazito političke.

Muža njene rođake Elize pogubila je revolucionarna vlada 1794, pa se mogu očekivati simpatije rojalista. Međutim, njena kolekcija pruža zanimljiv uvid.

Unutar nekoliko stranica jedne od rukopisnih knjiga nalazimo ne samo rojalističku baladu i pesmu koja oplakuje patnju kraljice Marije Antonete dok čeka svoju sudbinu, već i muziku i pet stihova Marseljeze, revolucionarne himne.

Odlučila je da o tome ne piše u svojim romanima, ali Džejn Ostin je vrlo dobro znala što se dešava preko Lamanša – kao što pokazuje njena muzika.

Izvor: The Conversation

Naslovna fotografija: Profimedia