Zašto treba da pročitate autobiografiju Mire Furlan „Voli me više od svega na svijetu”

Kad ste poslednji put pročitali nečiju autobiografiju? Ako ste od one vrste čitalaca koji se retko hvataju za knjige koje govore o nečijem životu, vrlo verovatno da se ni ne sećate. Ljudi koji retko čitaju autobiografije i biografije za to uglavnom navode nekoliko razloga. Prvi je taj da sam taj život o kome se govori mora da bude neka vrsta megazanimljivog rolerkostera, a drugi je taj što vrlo često autori (auto)biografija omanu u literarnom pogledu. U želji da prikažu svoj ili tuđi život, dešava se da te knjige ne poseduju one lirske elemente koje volimo u književnosti. Na kraju krajeva, kad želimo nešto da saznamo, i nije poenta u njima. Ali je svakako lepo kada je neka autobiografija lepo napisana. I zato, kada nam u ruke dospe autobiografsko delo koje je prava poslastica i u književnom smislu, obično se oduševimo.

Kada je bilo najavljeno da će da izađe, autobiografija Mire Furlan Voli me više od svega na svijetu, unapred je izazvala oduševljenje. Oni koji su bili upoznati sa životom poznate jugoslovenske glumice bili su srećni jer će moći da čitaju o svemu tome iz njene perspektive. I verovatno su i sami živeli u vreme kada je ona bila poznata u bivšoj Jugoslaviji, a neko nepisano pravilo je da volimo da čitamo ono sa čime možemo da se poistovetimo. A za one druge, koji nisu bili baš dobro upoznati sa životom Mire Furlan a poželeli su da pročitaju knjigu, razlog je uglavnom bio taj što je to neko vreme koje je njima često predstavljano kao bajkovito. S tim što je ta bajka imala veoma nesretan završetak. I upravo to je jako važno znati pre nego što nastavite da čitate ovaj tekst. Ovo nije samo priča o životu Mire Furlan.

Mira Furlan svoju autobiografiju počinje pismom svom sinu, Marku, u kom kao da i sama pokušava da pronikne u to kome i za koga zapravo piše svoju životnu priču. Usled događaja koji su je zadesili, ostala je kost u grlu za koju je bilo krajnje vreme da se ispljune. I bilo je važno, kako zbog šire javnosti tako i zbog nje koja je vrlo očigledno imala potrebu da dobije nekakav closure zbog svega što je prošla.

Sama priča počinje i pre njenog rođenja, rođenjem njenih roditelja – Ivana i Branke. Ivan Furlan bio je partizan, borac, obrazovani čovek koji vuče zanimljivo poreklo iz naroda koji je živeo u Sloveniji, na samoj granici sa Italijom. Naroda koji se zapravo zvao Furlanima. A Mirina majka, Branka Weil – nezakonito je dete jedne Srpkinje i Jevrejina, dete koje je majka morala da napusti i ostavi dobrostojećem ocu na staranje. Uprkos visokom stepenu obrazovanja i svim preimućstvima koje ono nosi u kombinaciji sa materijalnim bogatstvom, Branka je često išla od jedne do druge hraniteljske porodice sve dok je njena učiteljica Ljuba nije usvojila. Ljuba je bila pripadnica više klase, obrazovana i načitana, neudata i za ono vreme izuzetno progresivna žena koja je, eto, pod svoje uzela jednu jevrejsku devojčicu i učinila je svojim zakonitim detetom. I žena kojoj je kasnije njen veliki komforni stan bio konfiskovan u ime naroda, koja je sve što je imala, zajedno sa Brankom i njenim mužem, preselila u jedan mali stan u Petrovoj ulici. Upravo u tom stanu rođena je 1955. Mira Furlan.

Kako biste sagledali Mirino poreklo, celu njegovu složenost i apsurd svega što će ona kasnije doživljavati u ime nacionalizma, neophodno je ispričati i priču o njenim roditeljima. To su bili ljudi koji su svoje dete podržavali i koji su smatrali da je obrazovanje najvažnije, pošto su i sami bili veoma obrazovani. O periodu detinjstva Mira piše kao o jednom relativno bezbrižnom dobu, ali dobu u kojem su počele da se naziru određene crte njenog karaktera koje su ukazivale na jednu veliku potrebu koja je tinjala u njoj. Potrebu da bude prihvaćena i voljena.

Ljubav prema glumi razvila se krajem srednje škole, nakon čega ona impulsivno odlučuje da se okuša na Akademiji, pa šta bude. Kada govorimo o karijeri Mire Furlan, sigurno ste primetili da je ona jedna od onih glumica kojima su uvek davane određene tipske uloge. U jugoslovenskoj kinematografiji ili ste bespolna majka koja sedi u mrkoj kecelji i ljušti krompir, ili ste mlada lepotica koja se prikazuje kao veštica. I skoro da se svaka ta uloga zasniva na toj fizičkoj lepoti, koja njenoj vlasnici na kraju donosi kaznu. Te uloge su se neretko sa filma prenosile i na stvarni život, a o svemu tome Mira veoma detaljno piše u svojoj autobiografiji.

Dakle, već imamo jednu neoprostivu stvar koja je krasi – veliku fizičku lepotu. Druga nedopustiva stvar bila je ta što se, kao jedna Zagrepčanka, zaljubila u Srbina. Koliko god da ona i njen izabranik, filmski režiser Goran Gajić, nisu smatrali to problematičnim – politika jeste. U haosu ratnohuškačke i nacionalističke propagande, Mira dobija otkaz u Hrvatskom Narodnom Kazalištu, proživljava torturu kakvu samo rat može da izazove i odlučuje da emigrira u Ameriku. Time se automatski odriče svog statusa velike jugoslovenske zvezde, a delovi u knjizi koji su posvećeni njihovom životu pred sam rat i odlasku u Ameriku, takvi su da izazivaju bes kod svakog razumnog pojedinca koji se gnuša svih zala koje sa sobom donose mržnja i nacionalizam.

Sve su ovo teme kojima se Mira Furlan bavi u svojoj autobiografiji veoma detaljno, a njen postupak je takav da nema šanse da ne pomislite koliko je ona zapravo talentovana pripovedačica! Svaku svoju emociju uspela je veoma verno da prenese na papir. Dok budete čitali o svim nepravdama koje su je zadesile, imaćete potrebu da je zagrlite. Imaćete utisak da pred sobom imate jednu nežnu dušu, blagu prirodu koja opet poseduje ogromnu slobodu duha – a takve je najlakše povrediti i takve često društvo mrzi i gazi.

Iako deluje kao obimno štivo, Voli me više od svega na svijetu je jedno od onih dela koja se čitaju veoma brzo jer je njen stil takav da priča prosto klizi. Nećete se ni okrenuti, a shvatićete da ste pročitali pola. Dakle, ovo je onaj slučaj kada imamo jedan izuzetno zanimljiv i bogat život, ispričan na podjednako raskošan i zanimljiv način. Postoji šansa da ćete imati utisak kao da je poznajete, a da njene roditelje vidite kao najinteresantnije i izuzetno složene književne likove. I za kraj, važno je još jednom reći da ovo nije samo priča o njenom životu. Ovo je sociološka studija, hronika jednog vremena i jednog društva, koju svako sa ovih prostora treba da pročita ako želi da zaista shvati sa kakvih prostora potiče.

Fotografije: Zorana Karapandžin