DA SE P(L)OČASTIMO: Ovo je 10 najboljih albuma 2024, domaćih, odnosno regionalnih, ali svi smo mi naši

Godina iza nas nam je pružila nekolicinu uzbudljivih muzičkih izdanja koje smo voleli, slušali i preporučivali svima koji su želeli da nas saslušaju. Premotaćemo sad, za kraj godine, neka od naj-naj-najboljih.

Pa da počnemo sa 10 najboljih albuma 2024. godine.

Disclamier broj 1: Mišljenja o najboljim albumima godine, reciklirana su iz tekstova koje sam pisao na Danasu i City Magazinu tokom prethodnih 12 meseci.

DIsclaimer broj 2: U top 10 su uračunati samo albumi, EP-jeve ćemo ostaviti i pozdraviti nekom drugom prilikom.

#10. Nihil & Summer Deaths – Zauvek u prolazu 1.

Nihil, i bitmejker i producent Summer Deaths u novoj saradnji u naslovu kažu da su u prolazu, ali oni su već neko vreme tu, kao alfa i omega Zicer ekipe i kao pomoravski Lenon i Makartni, koji se ne svađaju, drže prst na pulsu mlađahne rep i alternativne publike kojoj nije strana pop i folk muzika i pakuju upravo takve hitove.

Onakve u kojima mogu da se prepoznaju i reference na Repetitor ali i na Teu Tairović. Momci su uvek na korak od toga da naprave najveći hit na svetu, ali nešto im se ispreči. Možda upravo to što razmišljaju par koraka unapred i eksperimentišu im ne donosi milione pregleda, iako realno to zaslužuju.

Nikola i Mihajlo (njihova krštena imena) ovde rade ono šta rade najbolje. Ovaj prvi slaže rime sa puno humora, autoironije i kreativnosti, ovaj drugi pronalazi odgovarajuću muzičku podlogu koja je dovoljno hazy i lelujava, a opet na mestu i pamtljiva.

#9. Tidal Pull – Kad imamo mirne glave (Deluxe edition)

Momci iz Zagreba nisu napravili komercijalnu ploču. Iako su tu i melodije i hukovi refrena, ivice svake od pesama su oštre, i na njih možeš da se posečeš. Odbojne su za putnika namernika i turistu koji ovlaš želi da se upozna sa njima. Kako rifovima, tako i sa tekstovima, bend se bavi ogoljenjim i mrljavim odnosima između dvoje ljudi koji komuniciriju između sebe, a možda bi voleli da to ipak ne rade. Dva glavna lika iz pesama se susreću i izbegavaju, ali i vraćaju jedno drugom, a muzičke teme i melodije, se ponekad ponavljaju, da bi pocrtale ceo koncept.

Nekad bend zvuči kao besniji The National, nekad kao mračniji Death Cab for Cutie, a negde ulaze u kolo sa novim brzim bendovima sličnih stremljenja (Joyce Manor prvi padaju na pamet).

„Kad imamo mirne glave“ (pesma, ne album) je i pank i pop u isto vreme, besno preispitivanje, ali i odavanje poštovanja bleji i smirivanju u koje čovek mora da pobegne nakon hektičnih dana u kojima je kao zarobljen i baš sa ovom pesmom preproučujem da počnete otkrivanje ovog benda

#8. Neven – U svakom srcu gore svetla

 „U svakom srcu gore svetla“ je erupcija energije i demonstracija moći. Ali ne ona vulgarna kao u imenu albuma Pantere od pre više decenija, već pozitivnih sila koje čuče u čoveku. Hard core, brze gitare koje proizvode onaj „dž dž dž“ efekat, i vrisak vokala Miloša Stefanovića samo su efekti iz kog se katarzično rađa jedna srećna i ispunjena mlada osoba.

Kad ne bjuju vatru, bend odiše „hipi Hare Krišna“ energijom. Čak i na pesmama „Male Stvari“ i „Kirtan“ je usemplovan indijski melos kao kontra brzini gitara. Vodeće pesme su one čije poruke ostaju urezane nakon slušanja – „Novo telo – stari duh“, a onda i, sad vec kultna „Ostajem pozitivan“, sa sve trombonom po kom nam je Miloš poznat od ranije u saradnji sa bendom Proto tip.

#7. Zhiva – Živa i zdrava

Zhiva više ne preteruje. Možda. Sad je zdrava i živa. Šalu na stranu, na novom albumu Iva pokazuje rast i kao autorka, tako i muzičarka, ali i odrasta pa tamo gde je bila uplašena klinka, sad je jedna mlada žena koja vrlo dobro zna šta želi i hoće.

Tekstovi na albumu su hrabri, otvoreni i zaljubljeni. Na prethodnom albumu je kako u intervjuima tako i kroz same pesme pričala o unutrašnjim mislima, stremljenjima, kao i mentalnom zdravlju. Ako je prošli album bio odlazak kod terapeuta, “Zhiva zdrava” zvuči kao nastavak života sa svim onim što ste kod istog tog terepeuta naučili o sebi. Jer kako kaže u pesmi – zaslužilia sam orden.

Muzički, Zhiva sa svojim sadadnicima odlazi korak dalje. Muzika je đuskavija, plesnija, prepuna različitih elektronskih ritmova. Sve te muzičke različitosti, objedinjuje ona svojim vokalom i pojavom u sredini, svojim tekstovima i refrenima. Nije tu otkrivena nikakava topla voda, ali njen lagan način sklapanja reči i izraza kojim barata, dovodi do toga da se svi pronađemo ili razumemo u njenim situacijama.

#6. Niko Nikolić – Privatni indigo

Nikolić je autor koji dolazi iz drugog vremena. Vremena kojeg ovde kod nas možda nikad nije ni bilo. Paralele u njegovom izrazu ne možemo da vučemo sa nekim drugim izrazima zaostavštine eks jugoslovenskih prostora.

Njegov folk je previše pop, a njegov pop je previše intiman, melanholičan i zapitan. Slike koje ređa ispred nas, nisu one klasične koje crtaju kompletnu pripovedačku sliku stvari, već dobijamo skicu i putokaze ka predelima u kojima je on smestio svog junaka. Bilo da su to rudarske priče i tragedije (Kopači zlata), obodi Banata koji se spajaju sa sažveđima naših dana (Plava refleksija), ili vrelo sunce Nevade, koje nije porodilo Las Vegas u pustinji, već naselje pored Gornjeg Milanovca (Leta u Nevadi).

Folk Nika Nikolića je probiranje gitarskih žica po uzoru na neke zapadne pesnike i gitariste, ali njegova suština i priča poziva duboko lokalne osećaje i sentiment. „Privatni indigo“ je jedna nenametljiva, tiha priča koja se rađa u suton, iza brda. Pop sa integritetom, grumen zlata sa poetskih stihovima.

#5. IDEM – Ciao

Već nakon prvih singlova ovog albuma, znali smo da “problem drugog albuma” ne postoji za Antuna Aleksu IDEMA. Ovaj dečko je mega talentovan da napravi najjednostavniju pesmu koja se poput čička brzo zalepi za uvo.

Ako postoji jedna tema na albumu to je zaglavljenost u ovom brzom životu u kom se radi po nekoliko poslova, ima previše taskova i haslovanja jer to je jedini način sa kojim možeš da preživiš. Zbog čega vrlo često pati mentalno zdravlje. A i alkohol je dobra mreža sa spasavanje.

Sublimacija albuma i još jedna generacijska himna se krije u „Kimaj glavom“. O sad već odraslom muškarcu koji juri ko muva bez glave ne bi li obezbedio egzistenciju, da bi onda za vikend jedino preostalo klimanje glave u ritmu razgovora i muzike, kao i bezglavo opijanje kao nuspojava prethodnih radnih 5 dana.

#4. Lu – Ne mogu ništa sam

Šabački bend Lu na svom prvom albumu peva o mladalačkim problemima i teen neizdržu, o noćima, danima, satima kad je baš potrebna ta osoba koja se iščekuje. O traganju za boljim danima ali i noćima kao i ljudima.

Ono što isijava iz benda je njihova svirka i stav. Momci na bini deluju ozbiljno i orni za rad, i to se prenosi na njihov zvuk. Ne izgledaju kao da spavaju do 2 i bleje sa ostalim gradskim blejačima, već kao da moraju da rade i zarade da bi se našli tu gde jesu, u garaži ili na bini.

Bez obzira na neizdrž ili romantičnu jurnjavu za curama, ako treba po jednoj stvari da ih upamtimo, onda je to nešto malo ozbiljnija tema, naslovna – „Ne mogu ništa sam“. Toni Soprano se za života stalno pitao – “What ever happened to Gary Cooper, the strong, silent type?”. Njemu se ne bi dopala ova pesma Lua.

#3. Consecration – Smrt, ljubav, smrt

U tri naslovna čina, bend nam je predstavio pesme, na prvi pogled toliko različite da ako se po prvi put susrećete sa stilom, ali i muzičkim ukusom Danila Nikodinovskog, spiritus movensom ovog benda, pomislite da je pred vama kompilacija više izvođača. Međutim, ako znate gde ste došli, onda vas ne čudi što se muzika preliva iz grubih elektronskih tonova i dronova, preko akustične balade do teškog stonerskog rokanja i režećeg vokala, pa sve do stadionskog roka i tihog smiraja na kraju.

Eksperimenti su na jednoj strani dok nas na drugoj čeka pravi stadionski hit „Tvoj osmeh su blajnderi“.

Počne stidljivo, kao nešto što već odavno znamo i čuli smo milion puta, ali onda vas pukne taj refren, i emocije same kreću iz grla, iz stomaka, iz očiju, Danilovog glasa u vašim slušalicama. Osećaj je kao kad ste na krivudavom putu, kroz neke masivne stene i planinčuge, i onda konačno, po prvi put posle dugo krivina i asfalta konačno ugledate more.

Consecration su oduvek bili previše neuhvatljivi i previše drugačiji da bi se odredli ovdašnjim zaslepljenim žanrovskim ekipama. Previše metal za prosečnog padavičara, previše nežni za metalca. Sa ovim albumom se to neće ništa promeniti. „Samo“ će biti bolji bend.

#2. Nemeček – Prokletije 2

Bend iz Zagreba koji je najviše napredovao na svom drugom albumu trilogije „Prokletije“. Težina ovih prostora se zaista čuje u svakom udarcu bubnja, gitarskom rifu i pevanju Vedrana Živkovića. Nemeček zvuči kao vojni orkestar, ali one vojske koja je silom i bez svoje volje gurnuta u nečiji drugi boj. Onakav na kakve smo navikli ovde. Neko će čuti i gotik sintove, a neko bubanj i melodiju plemena koji su živeli na ovim prostorima pre nego su došli oni koji su želeli da nas ujedine sve pod istom zastavom i himnom. A u centru svega je električna tambura koja plete melodije.

Pesme poput „Na kraju svega (Beograd)“, „Miredita“, „Kuvert“ su apsolutna katarza, dok je centralna na albumu „Olovni“, koja samo zvuči kao balada. Tiha je, i ima melodiju ali i potmuli bes, iste one vojske sa početka koja čeka novi juriš.

„Prokletije II“ su jedno ozbiljno parče muzike. Prvi deo je bio „previše svega“. Previše buke, previše tih, previše nervozan, ali njegov naslednik ga pobeđuje. Iako nema takmičenja. Pesme su konkretnije, fokusiranije, svesne veličine koje imaju u svojim rukama i koje ne smeju da potroše na mrljavu underground svirku. Velika ploča za ova mala nebitna vremena koja živimo.

#1. Fujčinela Bojs – Mmm..fuj

Lepa i srećna vremena zaslužuju istu takvu umetnost. Mi smo danas, ovakvi kakvi smo, zaslužili Fujčinelu.

Spejs Noksi, Kene Beri, FTP Cojkana i Đomla (Bekfleš) su već privukli svojim radom pozamašnu količinu publike koja nije nužno reperska. Možda zato što se u svakom od njihovih stilova čuje široka lepeza kako uticaja, tako i načina na koji žele da reprezentuju svoju umetnost. Na albumu „Mmm…Fuj“, momci nam nude sve, od citata Beogradskog Sindikata, preko Dr. Igija, do Sanšajna, sa elektro bitovima, preko gitara, do sintova kao iz Teherana.

Teme su slobodne, kao i rime. One standardne priče koje svaki rep album očigledno mora da ima, gde su svi reperi loši osim nas, ovde su obrađene sa nepreglednom dozom humora, i sarkazmom koji vodi u potpuno neočekivanim pravcima. Fudbalskim rečnikom, Fujčinela Bojs kreću glavom gde neko ne sme nogom.

Nemoguće je izdvojiti nekog od njih četvorice, jer je zaista svaki od njih „top of his game“, i kao u nekom regularnom izlasku petkom, njih četvorica kao četiri alfe, svako vuče na svoju stranu i pokušava da zaseni onog drugog, ali i da ga nasmeje, što su valjda prave odlike drugara. A ovo je upravo to. Drugarska bleja, samo mnogo smešnija i muzikalnija od neke druge (vaše) drugarske bleje.

Ovo je svakako jedini rep album ove godine u kom ćete čuti rime o Đorđu Miketiću, kontramitngu, Ldp-u, ali i Povratku Otpisanih, densu devedesetih i Hariju Poteru. Komedija, tragedija, apsurd, sve u hip hop oblandi.

#Utisak koji nije na listi

VA / Hali Gali 2

Možda i najbitnija ploča ove godine koju neću svrstati u Top 5 jer je kompilacija, iliti što bi se reklo na starosrpskom Various Artists, iako ova ekipa momaka i devojaka nastupa kao tim, kako ovde, tako i na njihovim svirkama, žurkama i turnejama.

Od onih najmlađih, do onih koji su se već raspali, pa sve do ovih koji već mogu da rade solo svirke i prave turneje po Evropi, (nikome neću pomenuti ime jer ih na ovoj ploči posmatram kao jedno) svi oni su uveli Hali Gali u modernog mladog čoveka, koji želi energiju, zabavu i poruku.

Ovu ploču valja spakovati u neku od onih kapsula, da buduće generacije mogu da vide kako je to bilo biti mlad čovek u dvadesetim, sa one strane Beograda na vodi, huškanja na druge narode i opšte legalizovanog šabanizma, dok pokušavaš nemoguće, a to je da budeš mlad i da se zabaviš. U vremensku kapsulu, ili kao poruku u boci za spasavanje. Nešto od ta dva.