4 domaća albuma koja smo prespavali dok smo pravili i slušali godišnje top liste

U decembru mesecu nove albume su izbacili Ivica, Rogi, Antarktik i Rouzi.

Ivica – Među njivama i šljivama

Početkom prošlog meseca pojavio se album takvog naslova koji je bio tu da zbuni i one koji su do sad pratili lik i delo pančevačkog kantautora Ivice, ali i one koji po prvi put čuju za njega. Kakve, bre, njive, kakve šljive? Međutim, slušajući album, to pitanje ne dobije odgovor, već se na njega doda još nekoliko pitanja.

Ivica je do sad, i kao kantautor i kao bend, bio dosta tiši i nežniji. Ta nežnost se prelila i na ovo izdanje, ali je dobila i neočekivane oštrice u vidu buke, kako elektronske, tako i naziranja shoegaze žanra. Pa tako album otvara, u maniru nekontrolisane nežne buke grupe Low, pesma Oj Srbijo, na šta se nastavljaju eksperimenti autora u kojima pokušava da ukroti nekontrolisanu emociju i energiju.

Nekad je to sanjivo i pop, kao u pesmama Piješ me ko sok i Nevena nemaš gde, a nekad je to brzo i besno, sa distorzijama koje konstantno podižu lestvicu kvaliteta, kao u pesmi Ništa nije za nas. Ponekad nas ambijentalni klavir pesme Kad bih bio bogat utopli, zavede i odnese kao uspavano dete na zadnjem sedištu auta u neki drugi svet, da bi nas probudio u maglovitom svetu Fruške gore, gde se stapaju landscape zvuci i elektronika.

A pored zvukova, ostaje ta neraščivijana poruka, gotovo sa otvorenim krajem, i pitanjem: šta je Srbija u Ivičinim stihovima? Šta je to parče zemlje među njivama i šljivama? Nešto vredno pomena i borbe ili nešto što šamara svojom hladnoćom, koja je najbolje opisana ovakvim zvukom na ovom albumu. Da li je onda sve deo kakve hipsterske ironije koja je odbrana od te grubosti i česte nedodirljivosti za čoveka koji ne hoda glavnim tokovima onoga što sama Srbija diktira. A moguće je da je sve pomalo od gore navedenog, jer Srbija, među svim tim šljivama i njivama, jeste zemlja kontrasta i raznoraznih nemogućnosti koje se vrlo lako pretope u običan život, pa tako i ovaj album, grub, distorziranog ali i tihog vokala, ispod svih tih slojeva nudi pop srce i patriotizam.

Ivica je sa ovim albumom iskoračio u nepoznato, napravio svoje najzrelije i najzanimljivije izdanje i osvojio pažnju onih koji su spremni da slušaju nešto drugačiju muziku. Nadam se da nas međ javom, snom i svim tim njivama ima više od 100.

Rogi – E vidi sad

Videli, ne videli, Rogi ima novi album, treći po redu, koji nastavlja utabanim stazama sa prethodna dva izdanja. A oni koji ne znaju šta se dešavalo na ta dva izdanja – to vam je fini lo-fi indi sa početaka koji se prelio u fank, soul i jazzy numere. Iako se E vidi sad više nastavlja na ovaj nešto crnji zvuk, čuju se koreni iz lo-fi sveta iz kog Rogi potiče.

Kako je to već i sam istakao na svojoj Bandcamp stranici, album je stvoren iz svojevrsnog prostora u kom je nastao niz raznih saradnji, džemovanja i ideja, koje su razvijane na probama. Pa se tako osnovna ideja možda najviše sadrži u citatu iz refrena jedne od pesama: ko ne zna da gruva, može da ga duva.

Gruv je ta poveznica na albumu, čak i kad se stilski i tematski šara. Album otvara angažovana Stižu momenti, koja pored svojih afro duvača i ritmova, Rogija jasno stavlja na stranu dobra, nasuprot onima koji na toj strani nisu. Sa druge strane, pored državnih problema i borbi, ističe se i intimnija Briga me šta se dešava, koja širu borbu zaboravlja i prepušta se ličnim, malim pobedama.

Singl Bez ekrana će nenadano (i slučajno???) podsetiti na Ramba Amadeusa i njegov način flowa, Lakim korakom će svojim sintom lako okupiti oko sebe fanove indi zvuka isto koliko i fanove jazzy priče, dok će U međuvremenu svojom bojom klavijatura podsetiti (podvlačim podsetiti, a ne nešto drugo) na kultni letnji i blejački klasik Summer Madness od Kool & the Gang.

Lejbl ovog izdanja se zove U leru, i to je nova kuća, a super je što su izabrali da baš ovo izdanje bude prvo, jer album E vidi sad može se opisati kao jedna zamrznuta slika, fotografija, u leru, kratak predah između velikih istorijskih dešavanja i ličnih satisfakcija. Momenat, gotovo bestežinskog stanja u kom telo samo pulsira od gruva.

Antarktik – Antarktik

Negde je logično da se u zimu pojavi album benda koji se zove Antarktik, međutim ničega hladnog nema kad je u pitanju zvuk i boja gitare Ilije Dunija. A to smo naučili do sad, prateći ovog lika sa beogradske scene kroz bendove Petrol i Ti.

Antarktik je nastavak svega što je Duni do sad radio, ovog puta kao dvojac, sa Ivanom Đorđevićem na bas gitari. I zaista, mnogi dosadašnji radovi bendova Ti i Petrol prepoznaće se u novim pesmama, s tim što nas, za razliku od nekadašnjih vremena, na Antarktiku čekaju instrumentali. Psihodelični rifovi, koji se poput sitnog veza nastavljaju jedan na drugi kroz album, dok lo-fi ritam mašina otkucava ritam preko pesama i stvara specifičan, gotovo ambijentalni zvučni pejzaž u koji je vrlo lako uroniti i zaboraviti se.

Da, sigurno će se mnogi zbog instrumentalne prirode odmah uhvatiti za poređenje sa bendovima Khruangbin ili Glass Beams, i to je kul, jer će svakako dobro doći kao preporuka među fanovima ova dva benda kojih ima sve više, ali ako tražite poveznicu sa nekim zapadnim izvođačem, možda treba potražiti u stvaralaštvu gitariste i skejtbordera Tomija Gerera. Mada svakako, Antarktik se u ovih pola sata muzike potrudi da stvori što više originalnih ideja zbog kojih će ličiti na same sebe.

Iako izašao u decembru, album će svoje pravo čitanje imati tek kad napolju, kroz prozor, prozeleni, a ove tople melodije budu u slušalicama prilikom večernjih šetnji gradom.

Rouzi – Ko zna zna

U dva navrata na albumu Ko zna zna (pesme Dobar dan i Santorini) Rouzi pominje mlade ili razvedene mame koje ga cimaju za selfi i koje mu dolaze na koncerte. Iako sve to treba svrstati pod onaj standardan nivo kur*enja i reprezentovanja koji je sastavni deo hip-hopa, upravo se tu krije i jedan novi stepen čitanja njegovog novog izdanja.

Naime, album je sastavljen od nešto mirnijih, sporijih pesama, sa tek ponekim bržim uzletom, sa više klavira i samospoznaje, što dovodi i do neizbežnog odrastanja Miloša Simića, kog znamo pod njegovim rep imenom. Samim tim, kako on sazreva, odrasta i stari, stari i njegova publika. Da li pripadnice plemena MILF žele selfi ili nešto drugo, to sad već ne dovodim u pitanje. Ovde se bavimo samo muzikom.

A muzika je takva da je više organska i čista nego na ranijim izdanjima. Pa tako pesma Vreme leti ima svoj džezi prizvuk sa slomljenim ritmovima, dok je u neonskom 80s semplu LSD okrenut u pravcu onoga što radi uvek u Srbiji popularni The Weeknd. Santorini je najbliže onim komercijalnim potencijal hitovima koje je Rouzi ranije imao sa pesmama Malo tiše i Jao mama.

Ipak, na prvu loptu atipičnije pesme će svakako biti interesantnije nekome ko je slučajan putnik-namernik u njegovoj karijeri. Pa tako singl Suze i ja je neočekivana prava emo klavirska balada, dok će To sam ja i Dobar dan, takođe klavirski vođene, podsetiti na sve one momente britanskog grajma i hip-hopa, kad svi ti tvrđi momci sa ulice reše da uspore i kažu šta im je na duši.

Ne znam kako će ovaj album tumačiti ona primarna Rouzijeva ciljna grupa, s obzirom na to da sam od iste stariji 20 ili više godina, ali kako delim generacijsku pripadnost sa razvedenim mamama sa početka teksta, onda mogu da kažem da je ovo jedan interesantan i hrabar iskorak repera u malo drugačiji i mekši svet koji može da mu donese više dobrog nego lošeg.

BONUS VIDEO: