Aleks Tarner je postao san svih žena u Srbiji – bili smo na “Arctic Monkeys” nastupu na Szigetu

Arctic Monekys jedan od najboljih, ako ne i najbolji bend svoje generacije, ima turneju po okolnim zemljama, (nas naravno preskaču, ali to smo već navikli) i ostavljaju svu publiku oduševljenu i bez teksta.

Već smo pisali u prethodnim danima da smo bili svih 6 dana na Sziget festivalu i pored sjajnih svirki, mlađih, drugačijih i novijih bendova (Jungle, Caribou, Fountains DC) ipak je tačka na sam festival stavljena odličnim nastupom benda Arctic Monkeys. Četvorka iz Šefilda odlaže već mesecima izlazak novih pesama i albuma, ali su iz Istanbula krenuli sa turnejom pre neki dan, rešeni da sviraju samo hitove.

Iako je to poprilično stara vest, a tiče se njihovog izgleda, ljudi izgleda i dalje ih zamišljaju kao mlade padavičare sa šiškama i dugačkim kosama koji bulje u pod i mrmljaju jedva neko sitno “thank you” preko usana (kakvim su nam se ustvari i predstavili tamo nekad, na jednom davnom Exitu, čini mi se 2009. godine). Danas, oni imaju taj ironični izgled švalera koji visi sa simsa јеr је muž upaо u sred akcije. Sa kragnom dignutom ko Kežman, Aleks Tarner se kreće po bini kočoperno, elvisovski mrdajući kukovima.

Dok Džejmi Kuk i Nik O’Mali vozaju svako svoj instrument i ulogu, pola benda pada na pleća legendarnog bubnjara Met Heldersa, motora celog zvuka, koji je doduše obučen kao da će svaki čas da zasvira Vaska Žabatu na svom instrumentu.

Otvorili su jako i u glavu, najbržim i najtvrđim iz svog arsenala – “View from the afternoon” i “Brianstorm”. Onda kreće šetnja kroz celu karijeru. Od te prve dve sa prva dva albuma, skočili smo na “AM” i “Snap out of it”, pa smo mogli da čujemo “Don’t Sit Down ‘Cause I’ve Moved Your Chair” ili srceparujući laganeze “Cornerstone”, ali i “Crying Lightning” i “Preety Visitors”, sa onog pustinjskog stoner albuma “Humbug”. Ipak, raja se najviše pali kad krenu one najskuplje “Do i one know”, “Why’d You Only Call Me When You’re High?”, “505” (bez crte) kao i moja omiljena “Do me a favour”. Poslendji album, i dalje nedovoljno voljen (a ne zaluženo) bio je zastupljen sa naslovnom “Tranquility Base Hotel + Casino” i “One point perspective”

Sa ovom poslednjom je zamalo ispao mali skandalčić, sa pričom da je na prvom koncertu na ovoj turneji, Aleks zaboravio reči pesme, međutim ljudi nisu shvatili Aleksove glumatanje u kom kad na kraju kaže “i lost my train of thought” pravi se kao da je zaista izgubio red reči u rečenici i mislima. Tako se zabavljao i na ovom koncertu, a i verovatno će i dalje.

Na kraju, smiraj uz “No.1 parthy anthem”, a onda su nam rekli da bi svi mi mnogo bolje izgledali na densfloru, pre nego su zagrneli očigledno svoj najveći hit “R You mine”. Ne želeći da ih poredim sa drugim bendovima, ali retko ko ima ovoliko dubok džep iz kog u svakom trenutku može da ispadne ovolika količina hitova, uz koju mnogi mogu da pevaju, skaču i đuskaju. Ceo koncert, zbog ne sviranja novih pesama, kao i uopštene energije, delovao je kao susret starih ortaka, koji su nedostajali jedni i drugima i predugo nisu bili tamo gde su najbolji. Arctic monkeys na bini, a mi, u publici, ispred njih.

Naslovna fotografija: EPA EFE/JOSE SENA GOULAO