Bojan Pečar, legenda EKV-a: Živeo je za muziku i slobodu, a kada Jugoslavija više nije bila opcija imao je samo jedno rešenje

Bojan Pečar rođen je 22. marta 1960. godine, a preminuo je na današnji dan 1998. godine u Londonu.
Bio je beogradsko dete, kao mali živeo je u Kneza Miloša kod Londona, pa kasnije u Džordža Vašingtona, Vidikovac, Neimar.
Svet oko njega bio je Beograd, a srce mu je bilo u muzici.
Paralelno sa osnovnom školom pohađao je Muzičku školu, svirao violinu u klasi profesora Bobića i vežbao u dnevnom boravku.
Bio je talentovan i za sport, ali je muzika ostala njegova prva ljubav.
Njegov prvi bend bio je „BG 5“, a potom je prešao u novi projekat.
„Posle sam, kao pravi, rekao da mi je dosta svega, i onda sam zajedno s tadašnjom devojkom Mirom napravio bend. Prvo nas je bilo više, da bi na kraju ostali samo Mira i ja — kao duo. Bio sam mlad i imao neki pop-zvuk u glavi, u to vreme naravno“, prisetio se Bojan u intervjuu za magazin „Ćao“ 1988.

Bend o kome govori bio je „VIA Talas“.
Izdali su jedan album, Perfektan dan za banane ribe, 1983. godine. Članovi benda bili su Bojan Pečar i Mirjaana Mijatović, ćerka Cvjetina Mijatovića.
Najpoznatija pesma sa albuma bila je Sama, koja je postala i saundtrak filma Šećerna vodica. Bubnjeve je svirao Vd, gitaru Milan Mladenović, a saksofon Vuk Vujačić. Producenti albuma bili su Boban Petrović i Bojan Pečar.

EKV-u se pridružio 1982. godine i tu je ostao do 1990. godine, kada je otišao u London.
Napustio je bend, ali i zemlju, kao mnogi iz njegove generacije.
London je za njega, muzičara osetljivog na kulturu i modele, bio meka.
Počeo je da slika, svirao je u bendu “Lost Children” sa Dušanom Kojićem Kojom iz Discipline Kičme.
Preminuo je od posledica srčanog urada 13.10. 1998. godine u Londonu. Sahranjen je u mestu Progar, pored Beograda.
Imao je samo 38 godina.
Kažu da je bio ćutljiv, a novinare nije voleo, pa se njegov intervju iz 1989. godine, koji je uradila Biljana Šašić smatra dragocenim. Ovo su samo tri poslednja pitanja.
ĆAO: -Da, ništa mi nisi rekao o tome – ko je gazda u bendu? Da li je ta funkcija samo Milanova ili je delite?
BOJAN: -Ovako, što se tekstova tiče Milan je čovek, koji neće, ne moze da peva nešto što ne oseća. A uzasno malo tuđih stvari oseća. Voli svoje stvari da peva. To smo svi mi odmah shvatili i prepustili to neko pisanje tekstova – baš njemu. Jer ja njemu neke reči ne mogu da stavim u usta, niti on može da doživi sedamsto puta na koncertima. On je pevač, i on je taj front-man. Ideje, uglavnom, zajedno pravimo. Recimo, za publiku on jeste nas vođa. Šef benda.

ĆAO: – Kako gledaš na nacionalizam, kao već dobro nabujalu pojavu?
BOJAN: -Srećom, nas su već odavno shvatili kao potpuno antinacionalnu grupu. Shvataju nas kao grupu, koja nema nikakve takve stavove, niti ih želi, niti ih upražnjava, tako da neke neprijatne situacije nismo ni imali. Gde taj nacionalizam može da nas dovede? U šta to vodi? U jedno – cepanje! Potpunu diskreciju. Ja se odavnina, od kad znam za sebe, izjašnjavam kao Jugosloven. Čuo sam informaciju u „Dnevniku“: „Od sada će u novom popisu, svi Jugosloveni biti neopredeljeni“. Ako stvarno ne mogu da se opredelim kao Jugosloven, opredeliću se da budem – „Marsovac!“, napisaću Bojan Pečar, Marsovac. Nemam nikakve nacionalne parametre u glavi. Nikakve! Otac mi je Slovenac, a majka Srpkinja; znaci „mješanac“ sam odnosno samo – Jugosloven!

ĆAO: -Šta si zaboravio da kažeš…
BOJAN: -Nisam hteo ništa da kažem! Ja sam – ćutolog! Evo, kad sam se već raspričao, mogao bih da poručim, recimo, ovo. Svi vi mladi, dobro otvorite oči, pogledajte šta se dešava i kod nas i u svetu, i da dobro razmislite da biste mogli da napravite pravi izbor. Pogrešan izbor može da bude koban po jedinku. A da bi ste napravili pravi izbor morate mnogo toga da znate. Prema tome, učite deco, volite se i budite pametni, ne podpadajte ni pod kakve uticaje… Voli vas ćutolog, Bojan Pečar!“