Ovako je Bora Đorđević pevao o smrti: “Dani su mi odbrojani, životni mi proš’o vek…”

Smrt je bila sastavni deo poezije Riblje čorbe, a Bora Đorđević je čini nam se oduvek voleo da kaže šta misli o svemu onome što se dešava nakon života.

Već na prvom albumu “Kost u grlu” se bavio odlaskom velikana rokenrola. “Rasprodaja bola” je pesma u kojoj se dotakao kako se mediji, ali i svet generalno odnosi prema tome kako su i kad otišli Elvis Prisli, Dženis Džoplin i druge zvezde.

…tek kad neko umre o njemu se misli,
zapocinje opsta rasprodaja bola…

…Sve to nije dobro,
mrtvi nisu roba,
pustite da mirno
leze na dnu groba…

Meutim, na albumu “Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju”, našla se mračna i turobna pesma u kojoj je pevao o svojoj potencijalnoj smrti.

“Ravnodušan prema plaču” je pesma sa kojom je Bora otvarao koncerte kasnije, i time otvoreno govorio o tome kako se oseća kad razmišlja o odlasku u Večna lovišta.

Ravnodušan prema plaču
Obožavam ilovaču
Gotova je moja muka
Pa se smejem iz sanduka
Oko mene su, u stvari
Licemeri i govnari
Svako mi za dušu pije
A znam, lažu drkadžije
Svako ko je tu plakao
Poslo bi me u pakao

Ravnodušan prema plaču
I konačno sasvim sam
Obožavam ilovaču
Ne može mi ništa šljam

A gore mi pevaju popovi
I nasleđuju me lopovi
Šapuću samozvani proroci
Upropastiše ga poroci
Dok izjavljuju saučešće
Pljuju po meni sve češće i žešće
Na glavu mi stavljaju lovore
Drže mi posmrtne govore
Stoka što laže kako zine
Preuveličava moje vrline

Na kasnijim albumima je više puta pokušavao da sličan mizantropski sentiment ponudi, a jedna od poslednjih pesama koju je izveo, i recitovao prošle godine na koncert u Čačku je ponovo imala za temu njegov kraj.

U martu prošle godine održao je koncert u rodnom Čačku, a publici se obratio recitovanjem svoje pesme „Dve gitare“, na čije stihove se danas mnogi osvrću: „Moje telo pošaljite u Čačak, u Srbiju, u Ljubljani ostavite srce, neka bude tu…

Meni stvarno nije dobro,
Bolestan sam skroz na skroz,
Biće da sam bostan obro,
Pripremite plavi voz.

Dani su mi odbrojani,
Životni mi prošo vek,
U bolnici u Ljubljani
Nemaju za mene lek.

Ne trošite džabe pare,
Nisam tol’ko važan lik,
Ukrstite dve gitare,
Nek to bude spomenik.

Konzilijum saopštenje
Objavljuje svaki dan,
Da upozna javno mnjenje,
Koliko sam bolestan.

Moje telo pošaljite
U Čačak, u Srbiju,
U Ljubljani ostavite
Srce, neka bude tu.

Ne trošite džabe pare,
Nisam tol’ko važan lik,
Ukrstite dve gitare,
Nek to bude spomenik.