Dani nostalgije i saharina: Kritika albuma „Voyage“ grupe ABBA

Na slovo, na slovo, recimo V – grupa ABBA je hrabro odlučila da povratnički album (prvi nakon četrdeset godina diskografske pauze) naslovi rečju koja počinje na možda i baksuzno im slovo V. Hrabrost se tu očitava jer je naziv prethodnog, osmog po redu, konceptualnog albuma koji gotovo nikoga nije zbilja zainteresovao takođe počinjao na V (The Visitors – računaju se samo krunske, korenske reči, a određeni član to nikako nije).

Na slovo, na slovo, recimo, I – neka I asocira na izgovor, diskografski izgovor kao pokriće kada se krene na prilično očekivanu i sigurnu svetsku turneju (doduše, u, kako je najavljeno, hologramskoj varijanti). A može i na slovo, na slovo, recimo, N; N kao nostalgija, jer je ona u ovih par novomilenijumskih decenija u popularnoj kulturi postala pouzdano tražena i dobrostojeća valuta, zapravo, mirne duše možemo da pričamo o postojanju nostalgije kao postojanog rukavca industrije zabave.

U stvari, krenulo je prilično dobro – ovaj, dakle, sveukupno deveti album nakon tog četiri decenije dugog diskografskog posta najavila je odlična pesma (zapravo, daleko najbolja na čitavom albumu ukupno uzev) Don’t Shut Me Down, u kojoj je ponovo starim i i punim sjajem zablistalo dobro nam znano, besprekorno kompozitorsko umeće starog kova. To je sugerisalo da od Voyage sa podosta povoda možemo da očekivamo izdanje krcato sličnim dokazima kompozitorske superiornosti, koja ciljano nimalo ne mari za ono što je traženo i što se šepuri pri vrhu onih iritantnih i dokazano poroznih i poraznih trendinga.

Mirisalo je na dobro, zanatski potkovano i jasno postavljeno, uz punu svest o balastu koji takva baština sa sobom nosi pri sudaru sa možda i neodmerenim, krupnim očekivanjima poklonika nakon te zadivljujuće, ali zapanjujući duge pauze kada su u pitanju dugosvirajuća izdanja sa premijernim numerama (kompilacije najvećih hitova i najboljih radova su uvek tu – da posluže svrsi, da zagreju dušu, kao i da podsete na nekadašnje podvige).

Ali, avaj, onda je (pre par sedmica) stigao Voyage, zbirka mahom usiljenih i jalovih starostavnih numera zguranih pod krov ovog albuma kao evidentnog izgovora za polazak na narečenu hologramsku turneju svetskih razmera (a na planu muzike današnjice, još samo gabaritni koncerti i turneje donose zamašniju zaradu). Kreće, doduše, dovoljno solidno, prihvatljivom onovremenskom baladom I Still Have Faith in You, ukrašenom naglašenim a očekivnim slaganjem i dalje uhu sasvim ugodnih glasova, koja nekim čudom ipak ostaje sa ove strane saharinske metiljavosti.

E, tu onda kreće sunovrat – sa njanjavom ljubavnom pričom u pesmi When You Danced With Me, nakon čega se stiže do najniže i najporaznije tačke – božićne pesme Little Things pomalo dubioznih stihova sa sve dečjim horom koji onda ovu neprijatnu numeru guraju na kotu teškog slušalačkog izazova.

Just a Notion, pak, odjekuje abolikom rutinom i budi asocijaciju na neku odbačenu pesmu iz perioda s kraja sedamdesetih godina prošlog veka, pri čemu u tom konkretnom slučaju već pominjana starostavnost ostavlja impresiju staračke rigidnosti pred trenutkom u kome se priprema taj veliki povratak na ciljano-snevane staze stare slave.

Drugi po neprijatnosti osoben trenutak je kvazi-dramatična balada I Can Be That Woman, koja srlja na teritoriju klasika znamenite Temi Vajnet ali ne odmiče daleko, te, uprkos zanimljivim melodijskim ukrasim u predrefrenu, ostaje teško svarljiva šećerlema, čiji stihovi dobrim delom, osim o spremnosti žena da budu submisivne, odnosno, da dobrovoljno pristanu na poništenje individualnosti i prime jaram ove ili one metaforične težine, govore i o ljubavi prema odanom kućnom ljubimcu!

Tu negde je udenut i drugi najbolji trenutak albuma – prilično zarazna i pritajeno poletna pesma Keep An Eye on Dan, koja donosi i postomodernu začkoljicu, implicitnu autorefrencu – varijaciju na ključni deo melodije znamenite Lay All Your Love on Me iz zlatnih dana ovog benda.

Ponuđeno na ostaku albuma račva se u dva pravca – bledih numera kao što su Bumblebee (na temu klimatskih promena, a u kojoj se pri pokušaju da se dobaci do visova Fernanda stiže samo do začudne analogije sa rutinskim momentima iz nasleđa one iritantne skupine The Kelly Family), odnosno, No Doubt About It, koja, uostalom nalik već pomenutoj Just a Notion, deluje kao preporuka za saundtrek za Mamma Mia 3,4,5…

Naravno, uz ogradu, da je mustra odveć upadljiva, da manir upada u uši već posle par taktova i desetak minuta trajanja, a n-ta kopija teško da doseže do ubedljivosti nekadašnjih blistavih dometa. Album zatvara nepotrebno pretenciozna Ode to Freedom, koja, pak, samu sebe uguši u nastojanjima da se (neznano zašto) parira kompozitorskom umeću autora klasične muzike.

I baš kao što je nekad, u asocijativnom smislu, ABBA svojevremeno u tom njihovom takozvanom prestrojavanju u pokretu prisvojila i stileme crnačkog diska, ali pritom uspevši da izrodi nekoliko hitova za dokazano dugačak nezaborav, ovde smo svedoci mahom jalovim pokušajima da se odocnela i, čini se, ne baš ushićena autoreciklaža izdigne na nivo višeg koncepta i autorskog nauma.

Već pominjane hologramske turneje, ako ćemo pošteno, svakako je moglo da bude i bez ovog albuma koji, uz podosta dobronamernosti i popustljivosti, u numeričkom vidu zaslužuje tek najbleđu i najprozirniju moguću trojčicu, ponajpre za uložen trud u baš, baš zrelim godinama.

Naslovna fotografija: Capitol