DA SE P(L)OČASTIMO: Pošto nema velikih letnjih hitova, evo vam onda moja dva omiljena stiha ovog meseca

Stihovi, versovi, linije, nazovite ih kako želite, ali ja sam našao nekoliko omiljenih na albumima grupa Clipse i Ryan Davis & the Roadhouse Band.

Ovo leto je, stručnjaci se slažu, bez pravog letnjeg hita. Mogu da to potvrdim, mada iskreno, nije da sam mnogo i pratio. S druge strane, bilo je dosta dobrih, solidnih i „onako kvalitetnih“ albuma o kojima sam pisao, ili ću pisati, ili neću jer nemam ništa komplikovanije da kažem osim – ovo ti je dobro, poslušaj slobodno (takvih možda imam najviše).

Ipak, voleo bih da umesto dva albuma, kako to ponekad radim, predstavim dva stiha. A samim tim i dva albuma koja itekako vrede pažnje, iako su dijametralno suprotni – i po muzičkim žanrovima i po stilovima. Međutim, ako bih morao da nađem nešto zajedničko za oba stiha, samim tim i albuma i izvođača, to je način nošenja sa svetom oko sebe. Kako god ume i zna.

Pusha T i njegov brat Malice čine hip-hop duo iz Virdžinije – Clipse. Njihov novi album Let God Sort ’Em Out prvi im je zajednički rad nakon 16 godina. I već su mnogi album nazvali najboljim ovogodišnjim hip-hop uratkom, a njihov “coke rap”, kako ga nazivaju, predstavlja detaljnu i mračnu simbiozu narkotika i kriminala. Hladan i teški gruv i mračne 808 sint atmosfere govore kako o podzemlju kojim vladaju, tako i o kolegama sa kojima su nekad bili dobri (Kanje, Trevis Skot).

I tu, kao potpuno drugačija i emotivno ogoljena, stoji pesma koja leti u drugom pravcu. The Birds Don’t Sing je saradnja sa Džonom Ledžendom, u refrenu koji peva stih – odnosno nihilističku filozofsku rečenicu koju je proslavio ni manje ni više nego nemački reditelj Verner Hercog:

“The birds don’t sing, they screech in pain.”

Iako se ne zna ko je izvorni autor ove misli, Hercogu se pripisuje jer ju je izgovorio u dokumentarcu o snimanju filma Fitzcarraldo. Ova rečenica odražava njegovo viđenje surove stvarnosti prirode i izazova sa kojima se suočavao tokom snimanja filma.

Clipse uzimaju ovu misao i sklapaju pesmu o smrti roditelja. Svaki od braće ima svoju strofu u kojoj se oprašta – jedan od majke, drugi od oca, na svoj način. Pesma koja bi po nekom verovanju trebalo da bude estetika, lepota ili slavlje života, kod Pusha T-a i Malicea je vrištanje od bola, iako emotivni Ledžendov glas uzdiže melodiju do nebeskih visina i pravi kontrast – baš kao kod Hercoga, između percepcije lepote prirode i nihilizma.

„The Birds Don’t Sing“ je potresno i iskreno istraživanje tuge, kajanja i trajnog uticaja gubitka voljenih osoba. Za Clipse, dva mačo tipa sa ulice i bivša dilera droge, ovo je način nošenja sa gubitkom na koji ih nismo navikli. Iako na albumu ima većih hitova koji zavode energijom i bitom, ova pesma upotpunjuje Let God Sort ’Em Out i zaokružuje ga kao kompletno umetničko delo.

Drugi stih, odnosno album, dolazi iz potpuno drugog univerzuma. Iz Americana i indie rock sveta stiže Ryan Davis & the Roadhouse Band sa svojim drugim albumom New Threats From the Soul. I ovaj album je kao malo šta na sceni – jedno veliko „i don’t give a fuck“ konceptu pesama, radijskim singlovima ili čak i himničnosti koja želi da savlada sve oko sebe i postane veća od života.

Dejvis sklapa pesme koje traju i traju – po 6, 7, pa i 9 minuta. U nekima gradi klasičan postulat alt-kantri zvuka, a onda se zanese pa ubaci rasparane ritmove, trubače ili gudače, i to baš tamo gde im mesto nije. Njegov storytelling nije onaj u kojem morate da slušate slovo nekog smarača koji poput kakvog mladog Đorđa Balaševića „sreo snašu na slašau“. Njegove slike koje crta rečima modernije su i više odgovaraju današnjem vremenu – kao da su sklopljene od mudrih tvitova ili grafita. I tu se krije omiljeni tvit, odnosno stih:

“I learned that time is not my friend or my foe. More like one of the guys from work.”

U pesmi Simple Joys, koja je prepuna slika kao i ostatak albuma, Dejvis pokušava da nađe način da se nosi sa vremenom i brigama oko sebe. Nekada su one srećnije, nekada ne; nekad deluje kao da će da popusti, ali i da se ne da. Međutim, ono što je upečatljivo, kao i sam stih – Dejvis nije fatalista koji će da se preda situaciji.

Svojom objašnjavajućom logikom, vreme kao nemutni pojam koji teče nezaustavljivo, nije prijatelj ni neprijatelj, već „tip sa posla“. A svi znamo kako to ume da bude promenljiva stvar. Nekad je tip sa posla onaj s kojim možeš da petkom popiješ pivo ili uživaš na puš-pauzi, a nekad je antipatični krelac s kojim ne želiš ni da putuješ liftom. Cilj je da i u jednoj i u drugoj situaciji ne uzmeš to kao jedino i najbitnije, već samo da shvatiš da će „panta rei“ da odradi svoje oticanje u vodovod života u svakom slučaju.

Dejvis i njegova banda na ovom albumu predstavljeni su kao nova struja inventivnih rokera (koji će biti budućnost uz MJ Lendermana i slične), koji će sa dubokim interesovanjem za život, pravdu, rad i duhovno traganje uspeti kroz poeziju i humor da sklapaju sliku nove realnosti.