DA SE P(L)OČASTIMO: Gazorpazorp su nas pustili niz reku, a nakon „brat summer“ dočekao nas je Cameron Winter

Ove nedelje slušali smo među prvima album za beogradsku četvorku „Gazorpazorp“, ali i malo decembarsko čudo koje je sastavio Cameron Winter.

Gazorpazororp – Niz reku

Nisam gejmer i ne igram video igrice ali mi je poznat koncept podešavanja video igre na hard. Čisto da bi po difoltu igrao svoje parče igrice na teži način jer samim tim ostvarenje cilja postaje bolje, jače i prosvetljujuće. A i dokažeš valjda sam sebi koliko kidaš.

Gazorpazorp, četverac iz Beograda odavno igra na hard, odabirom imena koje lomi jezik gotovo svakoga ko nije upoznat sa crtanom serijom „Rik i Morti“ i ondašnjom planetom na kojoj žive dominantne ženke. Ali tu je tek početak, jer i muzika koju sviraju je do sad često bila oštra, bučna, neispolirana po ivicama i sekla je poput mača. Sa treće strane, iako deo Hali Gale ekipe, koja ma koliko raznovrsna bila, Gazori se svakako ne uklapaju u trend nadrkano – melanholičnog post panka koji se uzima kao neka onovna odrednica ove nove mlade muzičke grupacije.

Takvi kakvi su, Gazorpazorp su, kako im i ime kaže, postali planeta za sebe. Iako deluju već određeno vreme, sa nekoliko EP-jeva, „Niz reku“ je njihov prvi, dugosvirajući album, sa osam pesama, nastalim na osnovama muzike koja se ovde i nije toliko primila, poput college i indie roka, kao i post ili midwestern emo zvuka. Tu se valjda dopisuje još jedan plus u onoj postavici igranja na hard.

Na albumu „Niz reku“ preovlađuju melodije koje se probijaju iza distorzija, u najboljoj tradiciji Amerike osamdesetih. Možda se momci nisu referisali na Dinosaur Jr, Sonic Youth ili The Replacements, ali će fanovi baš ovih bendova pronaći u Gazorima tragove onoga što vole i cene u muzici. I muzički i tekstualno, bend zvuči kao grupica momaka koja je ukrala kombi od roditelja i odvezla se na road trip života, posećujući sve, od visina planina do dubina mora.

I zaista, ono što upada u oko i uho su motivi prirode u imenima i tekstovima pesama. Od mora, reka i polja, do mahovine i mraza, momci često postaju jedno sa prirodom. Dajući konačan korak do cilja na ovom putovanju, gde njihov zvuk, stav i rokenrol je nešto sasvim prirodno, kao i voda, vazduh i vetar.

Iako svih osam pesama sačinjavaju celinu koju treba poštovati i puštati od početka do kraja, pesme koje će se gotovo sigurno uhvati za uvo su „Nova zora“, „Minut do sna“ i več poznati singl „Mahovina“ koja polako postaje lična karta benda, jer u njoj imamo sve ono što treba da znamo o njima. Intimnu ispovest i melanholiju koju do kraja pesme pobeđuje zajedništvo i optimizam koji izdižu pesmu do stadionskog hita.

„Niz reku“ je optimistična ploča koja stiže sa prolećem. Led se topi, priroda se budu, Gazorpazorp pobeđuju rokenrolom. Kako već momci kažu, strm je put, ali bol je trenutna i duša nosi večni sjaj.

Cameron Winter – Heavy Metal

Decembar nije vreme za novu muziku i to je činjenica za koju sam se ponadao da su je svi naučili do sad. U tom periodu godišnjih listi, svi se trude da preslušaju ono što su propustili u prethodnih 11 meseci, i mesta za novitete gotovo da nema. Tako se desi da mnogi albumi prođu ispod radara, kako zbog toga što ih niko ne čuje, tako i zbog toga što se očekuje da se tad izbacuju trivijalne nebitnosti i božićni albumi.

Kad ono tamo, međutim…

Cameron Winter, dečak zimskog prezimena, je odsvirao i otpevao malo padavičarsko blago kojem je dao to, tvrdo ime, „Heavy Metal“, verovatno razočaravajući sve obožavatelje ovog zvuka, jer, nisu to ti metali.

Vinter je naslušan stare muzike sedamdesetih i osamdesetih, soula, rokenrola, jaht roka. I sve to je uspeo da spakuje na ovaj album, ali dosta trapavo i naivno, tako da se i dalje čuju uticaji, ali, s obzirom na svoju nemogućnost apsolutne reprodukcije, stvara poseban i originalan jezik. Sa vokalom poput Stivena Merita iz „Magnetic Fields“ uz klavir i laku orkestraciju Vinter uspeva da odpeva ispovest mladića koji se ne stidi da pokaže ranjivost i emociju.

Vinter se ponekad pijano sapliće o svoje reči i mrmlja poput mladog Tom Vejtsa (naravno bez onog karakterističnog vokala), nekad je koncentrisan poput Džefa Baklija, a nekad nešto ozbiljniji Danijel Džonston. Ali sva ova poređenja treba uzeti sa dozom rezerve i znanja jer je krajnji proizvod poprilično lo-fi i nastao u kućnoj radinosti mladog zamišljenog momka.

U svakom slučaju „Heavy Metal“ je odlična polazna tačka za praćenje i voljenje mladog padavičara koji ovakvim radom u budućnosti se kandiduje za sam vrh žanra. Samo da ne izbacuje albume u decembru.

U svakom slučaju, još uvek možemo kalendarski da imamo Cameron Winter, nakon što smo imali Brat Summer.