DA SE P(L)OČASTIMO: Hadži Prodane Duše sviraju zabavni rokenrol kao nekada, a Boni Princ Bili pripoveda gorko-slatke pesme

Nove albume imaju užički garažni rok bend Hadži Prodane Duše kao i Amerikana velikan Boni Princ Bili.

Hadži Prodane Duše – Antagonistika

Slušajući novu muziku ponekad tragamo za novim zvukom, ritmovima i aranžmanima, zamršenim simboličnim tekstovima koji daju nove poglede na stare teme. A nekad je samo potrebno staro dobro rokanje, na bazi bluza i panka, sa duhovitim tekstovima koji pronicljivo ukazuju na sve ono o čemu autor razmišlja, nehajući za trendinge. Hadži Prodane Duše i njihov novi album „Antagonistika“ pripada ovoj drugoj grupaciji.

Priznajem, kad pristupam preslušavanju nove muzuke, mahom tražim sve ono što sam prvo pomenuo. Otud me je krajnje i iznadilo što mi je prijao album benda koji je mogao da izađe ovakav kakav je i 1995. i 2005. i 2015. i ne bi se mnogo promenio.

Bend u garažnu oblandu ubacuje kako rokenrol, tako i bluz, sve dok ne zaprži gitarski u pank maniru svojih par akorda. Međutim, cinični pogled na svet se izdvaja, odnosno generacije bliske po godinama članovima benda mogu da se prepoznaju u ovim pesmama.

Počev od himnične „Mator mlad“ u kojoj se lik iz pesme ne oseća više toliko mladim iako godine drugačije kažu. U pesmi „Droga u piće“ se razračunava sa magarcima koji napastvuju žene i kako je to kad postanu žrtve svog napada, dok je naslovna „Gola istina“ primer dobrog storitelinga u pesmi gde svaki naredni stih otkriva novi nivo priče koju bend priča.

Hadži prodane duše najviše podsećaju na one bendove koje ste kao klinci otkrili preko starijeg brata ili nekog drugog člana porodice i voleli dugo vremena. Onda biste ih u svojim pretencioznim godinama prerasli, a zatim se posle izvesnog vremena vratili i shvatili da njima nikad ništa nije falilo, samo je vama prijalo nešto drugo.

Znate svi takve bendove i svako od nas ima pred sobom neku sliku kad ih ovako opišemo. Tako su i ovi momci iz Užica stvorili svoj mali rokenrol svet u kom deluju i u kom snimaju pesme koje vrlo lako mogu da dobace do ljudi koji se lože na razne žanrove.

Bonnie Prince Billie – The Purple Bird

Jedan od možda ne omiljenih, ali svakako dražih koncerata ovog veka je dolazak proćelavog padavičara Boni Princ Bilija u beogradski SKC. U klompama, sa bendom i gitarom otpevao je nekoliko hitova, par novih pesama, jednu obradu danas kenslovnaog R. Kelija. Sećam se da mi tadašnja devojka nije dala da pevam naglas „I See Darkness“ jer nisam prethodne pesme pevao, pa zašto bi se sad „hvalio“ znanjem najvećeg hita. Onim što ga je proslavio Džoni Keš na svojim American Recordings albumima.

Kad bi se danas kojim slučajem taj koncert ponovio možda bi me sadašnja devojka pustila da naglas pevam taj hit, a možda bi znao i po koju drugu pesmu, sa ovog novijeg, „The Purple Bird albuma“ jer neke od ovih pesama zaista zaslužuju da se slušaju, čuju i nauče.

Kroz 40-ak minuta, Vil Oldam (kršeno mu ime) je prošetao kroz nekoliko raspoloženja i aranžmana. Od alternativnog kantrija pa do klasičnog folka. Pesme idu od onih dubokih setnih sporijih („London May“, „Boise, Idaho“) koje izgledaju kao da su nastale u 3 ujturu pored kafanskog stola nakon nekoliko sati konzumiranja žestine, ali i nekog teškog razgovora, do onih naizgled veselijih koje teraju na ples kao u vesternima, gde prvo damu pitaš za ples pre nego je zavrtiš u krug („The Water’s fine“, „Guns are for cowards“).

Oldam nije ta vrsta kauboja koji je glavni lik u filmu. On samo stoji sa strane, skuplja priče i zna da pripoveda i da živopisnu sliku ispred sebe zabeleži u par stihova koje ponekad zvuče dubokumno i mračno. Međutim, vrlo brzo, Boni se prevesla na neku veseliju priču koja vam nudi osmeh i sreću. Kako to generalno u životu biva. Kao što kaže ona stara narodna – šaka suza vrića smeja.