Halid Bešlić – legenda čiji glas odzvanja generacijama

Halid Bešlić rođen je 20. novembra 1953. godine u zaseoku Vrapci, u selu Knežina kod Sokoca, u Bosni i Hercegovini. Od dečaka koji je pevao na seoskim priredbama do umetnika čije pesme zna ceo Balkan, Halid je izgradio karijeru koja traje više od četiri decenije.

Rani dani

Odrastao je u porodici gde se muzika volela i negovala – otac Mujo bio je upravitelj šumskog gazdinstva, a majka Behara domaćica, ali sa rodbinom poznatom po muzikalnosti. Prve nastupe imao je još u mladosti, na školskim priredbama i u Kulturno-umetničkom društvu „Zijo Dizdarević“.

Početak karijere

Nakon vojske, Halid je počeo da peva po sarajevskim restoranima, osvajajući publiku prepoznatljivim glasom i emocijom. Godine 1979. snimio je svoju prvu singl ploču — i to je bio trenutak kada je započeo put ka statusu jedne od najvećih muzičkih zvezda bivše Jugoslavije.

Zvezda regiona

U decenijama koje su usledile, Halid je postao simbol narodne muzike. Njegove pesme poput Miljacke, Romanije i Ja bez tebe ne mogu da živim postale su evergrini, a svaka nova generacija pronalazila je u njima nešto svoje. Do 2003. godine snimio je čak 16 studijskih albuma i dva albuma uživo, ostavivši trag koji i danas traje.

Halid, humanitarni rad i biznis

Tokom ratnih godina u Bosni i Hercegovini, Halid je održao više od 500 humanitarnih koncerata za pomoć ugroženima. Pomagao je i tokom poplava 2014. godine. Van muzike, poznat je i kao uspešan preduzetnik — vlasnik je benzinske pumpe, hotela na periferiji Sarajeva i promotivnog brenda HB kafe.

Priznanja i nasleđe

Za svoj doprinos muzičkoj umetnosti dobio je brojne nagrade i priznanja, a član je i Udruženja muzičara Bosne i Hercegovine. Ipak, najveća nagrada mu je verna publika, koja već više od 40 godina peva svaku njegovu pesmu iz srca.

Halid Bešlić ostaje ono što je oduvek bio — pevač naroda, čovek iz komšiluka i glas koji se ne zaboravlja.

U intervjuu za Danas, 2011. godine, govorio je o svojim najvećim hitovima, Jugoslaviji i o tome kako sebe doživljava. Deo interjua prenosimo u celosti:

“Vaša pesma „Miljacka“ je veoma popularna u Srbiji, ali, što je interesantno, naročitio među mladima koji nikada nisu bili u Sarajevu, niti šetali pored Miljacke. Kako to komentarišete?

– Pjesma, ako je iskrena, sama nađe put do srca. Ne može nešto biti veliki hit u Sarajevu, a da istovremeno ne bude i veliki hit u Beogradu. Ili kontra. To pravilo je važilo u bivšoj Jugoslaviji, a važi i danas. Govorimo istim jezikom, dobro se razumijemo, sve pjesme istovremeno postaju popularne u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu. Ljudi se zasite svojih pjevača i hoće malo da promijene. Pjevači znaju biti popularniji u drugim republikama nego u svojoj matičnoj. Ja sada živim od mlade publike, koja je mlađa od mog sina. Oni dolaze na koncerte, oni unose tu energiju. Pjevač koji tu publiku nema, ne može raditi velike koncerte.

Čini li vam se da su pesme sa vaših poslednjih albuma popularnije od onih iz bivše SFRJ?

– To jeste. „Prvi poljubac“, „Miljacka“, to su megahitovi. „Dijamanti“, „Beograđanko mala“, preživjele su, opet, trideset godina od kada su snimljene. Ja sam prije rata bio u fazonu da napravim klasičan narodnjak sa malim izletima prema popu, ali posle rata više koketiram sa pop muzikom. Dakle, moje su pjesme etno-pop. Sve su ih radili ljudi koji su iz rokenrola i iz zabavne muzike.

Za vas kažu da ste bluzer u duši. Jeste li vi bluzer ili narodnjak?

– Ja sam roker! Ja sam sevdah rok. Bluz je prirodno stanje crnaca, onda, recimo, naši Cigani su bluzeri, oni imaju to urođeno. A mi opet imamo svoj bluz. Moj bluz je sevdah-rok.

Da li su muzičari i pevači oni koji su ponovo počeli da spajaju bivšu Jugoslaviju?

– Ne mogu reći da spajamo bivšu Jugoslaviju, ali pravimo normalne odnose. Činjenica je da sam se ja rodio u Jugoslaviji, znam u toj bivšoj državi skoro svako selo. Evo, na primjer, ja znam više sela u Srbiji nego devedeset posto ljudi koji žive u Srbiji. Čini mi se da nema sela u Srbiji koje ima dom kulture a da ja tamo nisam bio. Za mene je to privilegija.

Za vas kažu da ste jedan od simbola one stare Jugoslavije. Pominju vas u raznim leksikonima JU mitologije… Već o vama postoje i pesme. Zabranjeno pušenje ima onu „Halid protiv Halida“?

– Ha, ha, ha… Ja sam generacija koja je živjela u to sretno vrijeme. Za nekoga je to bilo loše vrijeme, međutim, ja to vrijeme neću nikada zaboraviti jer sam zaista živio. Nije se bogzna šta imalo, ali kao u onoj pjesmi, „Bog je i siromasima nešto dao. Nešto malo, al’ se uvijek zapjevalo“. Dobro rečeno. Nažalost, ta Jugoslavija se raspala i pjevači su najmanje krivi za to.”