Slušali smo nove albume za Kruz Roudi i The Black Keys: Rokenrol na početku i u svom zenitu

U novom izdanju kolumne “Da se p(l)očastimo, preporučujemo sjajne albume koje su izbacili Kruz Roudi i The Black Keys.

Kruz Roudi – Sve kruži

Krug kao motiv pojavljuje se često u domaćoj muzici, jer krenuo na ovu ili oni stranu sve se vrti u istom. Ono što smo čuli nekad davno, odsviraće neko novi, na nešto malo manje ili više drugačiji način. Bitno je samo kako se pozicionirati u tom putu koji ponekad izgleda kao ona zmija koja guta sama sebi rep.

Mladi novosadski bend Kruz Roudi se izborio za dobar početak. Na svom prvom dugosvirajućem izdanju “Sve kruži” rešili su da odrade “kruzing” po nešto starijim muzičkim stilovima, ali sve vreme svesni toga da je 2024. godina i da moraju da komunicaraju sa današnjom mladom publikom.

Ovaj trojac je složio album koji se zasniva u svojoj osnovi na retro zvuku, u kom psihodleija sreće hipi energiju i stav, ali sa preciznom ritam sekcijom u kojoj su bas i bubanj češće gurnuti u prvi plan. Razlivenost šarenih melodija poziva na neko drugačije vreme, ali tekstovi su ipak okrenuti problemima današnjice.

Pesma “Anksioznost” valjda svojim naslovom već dovoljno govori u kom stanju nas pripovedač te priče dočekuje. Unutrašnji život, razmišljanja, neizrečene rečenice i strahovi su možda glavne teme kojima se Kruz Roudi bavi na albumu. Dok već pomenuta “Anksioznsot” se možda najviše oslanja na neki konkretan problem, ostatak albuma opisuje deliće i momente u danu, u kojima se ne dešava ništa na površini, ali u kojima se očekuje mnogo od onoga što sledi. Ističu se “Repriza”, “Poslednja Stanica”, a jedna od najlepših reči srpskog jezika “Praskozorje” je dobila još jednu svoju pesmu, nakon onih koje su sačinili svojevremeno Consecration i Darkwood Dub.

Kruz Roudi su napravili prvi korak u svojoj muzičkoj karijeri, dovoljan da ih upoznamo, i da nam se za uvo zakači koji hit. Nakon ovog albuma ustvari kreće pravi život. Na bendu je da se potrudi ili uništi, i da vidi u kom pravcu će otići. Sa nekoliko loših izbora mogu da postanu jedan od onih bendova koje vidimo jednom i nikad više na poluvremenu nekog sportskog prenosa, a mogu da budu i oni koji će jednog dana otvoriti Main Stage Exita ispred Tame Impale. Sve je u njihovim rukama.

The Black Keys – Ohio Players

U jednom trenutku je zaličilo da će The Black Keys postati najveći rokenrol bend na svetu. Do toga nije došlo i postali su “samo” veliki. Mnogo toga je uzrokovalo tome. Njihov upeglano-garažni rokenrol dobacuje do velikog broja ljudi, ali ipak ima svoj limit. Sa druge strane, njih dvojica, Den Aurbah i Patrik Karni ma koliko voleli svoj bend, voleli su i da čačkaju i eksperimentišu sa strane. Imaju solo projekte, druge bendove, gostuju i produciraju.

Ma koliko su se tad pomerali od bluza i rokenrola koji je činio osnovu benda, ipak je delovalo da ih je i zamaralo, i na poslednjim The Black Keys izdanjima su stizali umorniji i bez nekih izraženo velikih hitova poput “Lonely boy” ili “Tighten up”.

Nisam siguran da li “Ohio Players” u sebi donosi neki tako veliki hit. Verovanto ne, ali ako ništa, bend zvuči svežije i odmornije nego na prethdonom izdanju. Deluje da su Aurbah i Kerni sva svoja interesovanja rešili da guraju pod matičnu firmu. Pa tako bluzerske gitare ne preovlađuju. Soul, fank, ali i rokabili, pa sve do hip hopa, sve su žanrovi koje smo prevashodno mogli da čujemo kad Aurbah svira sam ili sa The Arcs ili Blacroc, ali danas je sve to Black Keys, i to je dobar potez. Živimo to post-post moderno vreme gde svi vole i slušaju sve. Zašto se praviti i biti muzički čistunac, kad svi znamo da nisu.

Patrik Karni nema toliko bitnu solo karijeru, ali je potpisnik muzike za jednu od najbljih animiranih serija svih vreme “Bojack Horsman”, koja počinje autentičnim prelazom na bubnjevima koji svi znamo. Nemojte se iznenaditi ako taj isti prelaz čujete više puta na ovom albumu. Deluje da je namerno.

Deluje, jer bend izgleda kao da je rešio da sa albumim “Ohio players” zaokruži dosadašnji rad stilovima koje su voleli i svirali. Omaž sami sebi možda zvuči prepotentno, ali sa druge strane bend veličine Black Keys zaslužuje tako nešto. Ovo je album koji nikako ne vredi slušati ako niste upoznati sa dosadašnjom karijerom benda, ali će fanovima leći kao (crni) ključ u bravu.