Tradicija sa Balkana koja je potpuno zaboravljena: Otkrivamo o čemu govori pobednička pesma Dore „Andromeda“ grupe Lelek

Na prvo slušanje, „Andromeda“, pesma kojom se grupa Lelek ove godine predstavlja na Dori, zvuči kao savremeni etno-pop sa snažnim refrenom i atmosferom koja lako ulazi pod kožu.

Međutim, već posle nekoliko taktova jasno je da ovde nije reč samo o estetskom poigravanju tradicijom, već o pažljivo izgrađenoj priči o identitetu, ženskom iskustvu i istoriji koja se ne završava – već prenosi.

„Andromeda“ nije pesma za brzu reakciju i instant utisak. Ona traži da joj se vratite. Da oslušnete tekst. Da razumete kontekst.

Pet vokalistkinja grupe Lelek, koje grade zvuk na višeglasju i tradicionalnim obrascima pevanja, tradiciju ne koriste kao dekor, već kao temelj. Njihova muzika ne pokušava da rekonstruiše prošlost – ona je prevodi na jezik današnjice. Kroz emociju, simboliku i zvuk koji je savremen, ali duboko ukorenjen.

Andromeda – mit kao ogledalo stvarnosti

Sam naziv pesme nije slučajan. U mitologiji, Andromeda je žena vezana za stenu, izložena pogledu i kazni zbog odluka koje nije sama donela. Taj arhetip žrtve snažno odjekuje u istorijskom iskustvu žena na Balkanu, posebno u periodima ratova, verskih i političkih sukoba, kada su upravo ženska tela često postajala mesto na kojem se lomila istorija.

U pesmi ta paralela nije doslovna, već suptilno utkana u stihove koji govore o strahu, nasleđenoj boli i tihim razgovorima majki i baka. O tišini koja traje duže od samih događaja. O sećanju koje se ne upisuje u udžbenike, već u telo, glas i porodične priče.

„Andromeda“ tako postaje pesma o kolektivnom pamćenju – o nasleđu koje ne pripada samo pojedincu, već generacijama.

Žensko telo kao mesto pamćenja

Jedan od najsnažnijih slojeva pesme otvara se kroz vezu sa gotovo zaboravljenom tradicijom sicanja – ritualnog tetoviranja koje je vekovima bilo prisutno među katolicima u Bosni i Hercegovini, ali i u delovima Dalmacije, Hercegovine i kontinentalne Hrvatske.

Sicanje (poznato i kao križićanje ili bocanje) nije bilo puko ukrašavanje tela. U vreme osmanske vlasti, kada su postojale realne pretnje otmica, prisilnih preobraćenja i nasilja, tetoviranje krstova i drugih simbola na koži dece predstavljalo je čin otpora i zaštite. Pokušaj da se identitet učini trajnim, vidljivim i neizbrisivim.

Tetovaže su se radile veoma rano, često još u detinjstvu, i to u posebnim periodima crkvene godine. Taj čin bio je duboko povezan sa verom, ali i sa kolektivnim strahom od nestanka i gubitka sopstvenog porekla.

Motivi su nosili slojevitu simboliku – krst kao centralni znak, često kombinovan sa krugovima, zvezdama, polumesecom ili biljnim ornamentima. U njima su se preplitali hrišćanski i stariji, pretkršćanski simboli, stvarajući vizuelni jezik identiteta koji je bio istovremeno ličan i kolektivan.

Sam proces bio je bolan i spor. Izvodio se ručno, iglom i prirodnim pigmentima. Bol nije bila nešto što se izbegava – ona je bila deo značenja. Telo je kroz bol postajalo svedok, a tetovaža trajni dokaz pripadnosti.

Pesma kao nasleđe

U tom smislu, sicanje i „Andromeda“ dele istu ideju: identitet nije lagan izbor niti prolazna moda. On se nasleđuje, nosi, ponekad trpi – i prenosi dalje.

Kroz glas.
Kroz telo.
Kroz pesmu.

Lelek su u „Andromedi“ uspele da spoje mit, istoriju i savremeni zvuk u jednu priču koja nadilazi festivalski format. I možda je baš zato ova pesma više od takmičarske numere – ona je podsetnik da su neke priče starije od nas, ali i dalje traže da budu ispričane.

BONUS VIDEO: