„Mama, I’m Coming Home“ i poslednji urlik Princa tame: Kako se Ozi Ozborn oprostio od sveta

Sedamnaest dana pre smrti, Ozi Ozborn je ostvario ono što mu je bilo najvažnije – još jedan, poslednji nastup pred publikom.
Koncert je održan u njegovom rodnom Birmingemu, gradu iz kog je sve počelo, i u kom je, simbolično, zatvorio krug. Iako fizički iscrpljen, bez mogućnosti da stoji, Ozi je uz pomoć posebne stolice izašao na binu i pevao – snažno, precizno, sa istom strašću koja ga je decenijama krasila.

Koncert je trajao čak devet sati. Više od 40.000 ljudi okupilo se da prisustvuje ovom istorijskom događaju, a uz Ozija su na bini bili i njegovi muzički saborci i prijatelji: Guns N’ Roses, KoRn, Tool, Slayer, Pantera, Metallica, Alice In Chains, Gojira, Anthrax, kao i Stiven Tajler iz Aerosmitha. Bila je to proslava karijere i života čoveka koji je ostavio neizbrisiv trag u muzici.

Na koncertu je prikupljeno skoro 200 miliona funti, Ozi je novac dao različitim dobrotvornim organizacijama.

Ovo nije bio običan koncert. Bio je to ritual, oproštaj, tiha eksplozija emocija. Kada je zapevao „Mama, I’m Coming Home”, niko više nije sumnjao – Ozi odlazi. Publika je plakala, pevala, i znala da svedoči istoriji. Iako telom krhak, duh mu je i dalje bio nepokolebljiv. Nije morao da ustane – ceo stadion se digao zbog njega. Bio je to trenutak koji se ne zaboravlja: kraj jedne epohe, ali i trijumf volje, ljubavi i muzike.

Ozi, jedan i neponovljiv

Ako bi jedna osoba mogla da predstavlja sve uporišne tačke teškog metala, to bi bio Ozi Osborn, koji je preminuo u 76. godini nakon duge borbe sa Parkinsonovom bolešću i drugim zdravstvenim problemima. U karijeri koja je trajala više od šest decenija, Osborn je postao zvezda kao vokal benda Black Sabbath tokom sedamdesetih godina. Tokom osamdesetih započeo je izuzetno uspešnu solo karijeru, da bi u devedesetim postao i metal-preduzetnik osnivši turneju Ozzfest. Godine 2002. postao je i neobična, ali izuzetno popularna zvezda rijalitija zahvaljujući MTV-jevom šou „The Osbournes”.

Repertoar Black Sabbatha obuhvata pesme poput “Paranoid”, “Evil Woman”, “Hand of Doom” i “Children of the Grave”. Njihovu tamnu atmosferu dopunio je gitarista Toni Ajomi, koji je žice štimovao u nižem tonu od uobičajenog. Tekstove, mahom pisane od strane basiste Gizira Batlera, prožimala su tematika okultnog i mentalnih bolesti, izvođena uz Ozijev prepoznatljiv, visoki krik. Njegov glas nije bio konvencionalno lep, ali je prodirao kroz gustu buku bubnjeva, basa i distorzirane gitare.

„Sabbath nikada nije planirao da bude legendaran,” rekao je Ozi 2005. „Cilj nam je bio samo da uplašimo ljude.”

Black Sabbath su odmah osvojili pažnju debitantskim albumom „Black Sabbath” (1970), koji se našao u Top 10 u Velikoj Britaniji i na 23. mestu na američkoj Billboard listi, uprkos negativnim kritikama. Sledeći album „Paranoid” (1970) osvojio je britanske top-liste, dok su singlovi „Paranoid”, „Iron Man” i politički nabijen „War Pigs” postali apsolutni klasici.

Nakon što je 1979. izbačen iz benda zbog problema sa alkoholom i drogama, Ozi je krenuo solo. Okružio se talentovanim muzičarima, uključujući i gitaristu Rendija Roudsa, i izdao albume koji su redefinisali metal tog doba – među njima i „Blizzard of Ozz” (1980), koji sadrži kultne pesme „Crazy Train” i „Mr. Crowley”. Iako nikada nije potpuno ostavio poroke, Ozi je preživeo brojne skandale, padove i zdravstvene krize – čak i ozbiljnu nesreću na kvadu 2003. godine.

Uprkos svemu, uspeo je da ostane prisutan – kako u muzici, tako i u pop-kulturi. Njegov povratak Black Sabbathu za oproštajnu turneju i album „13” (2013) bio je trijumfalan. A sve do kraja, ostao je onaj isti „princ tame”, glas koji je generacijama pokazivao kako zvuči sloboda kad je obučena u crno.