Muzička recenzija: Eva Braun „Heart Core“ (vinil reizdanje, Mascom 2021.)
U SR Jugoslaviji 1998. se osećalo više nade nego ranije. Rat je bio završen, opozicija je dobila „lokal”, a rokenrol nikada nije bio bolji, ni kod Angloamerikanaca ni kod nas. Na stranu neobeo scena, DD, KKN, DLM, Plejboj, Eyesburn, Sunshine, vojvođanski bendovi su decentralizovali beogradsku višedecenijsku dominaciju pa se činilo da iz ovog dela Srbije ne dolazi samo lepo vaspitanje, soja i najbolje crno pivo. Obaška što i spotovi nikada nisu bili bolji.
Eva Braun je bend iz Bečeja koji je tih godina iz generacijskog benda najboljih prijatelja ušao u fazu „Jura Stublić i Film”, promenio izdavača i producenta sa željom da se zaista dopre do najšire publike. I zaista, strategija je upalila, ovo je najkomercijalniji album benda, i naravno da nije najbolji, ali je veličanstveno predstavio duh vremena i autorske pesme (Vasović/Dolinka) u naponu snage.
Kako svetonazor benda proističe iz britanskih šezdesetih, Heart Core međutim duguje power pop-u da ne kažemo brit popu devedesetih. Ili je makar tražio publiku među obožavaocima ovog raznobojnog dijapazona zvukova. Singlovi su savršeno izdvojeni, melodijski raskošni, aranžmanski udaraju pravo u glavu, iako se refreni i dalje ne mogu otpevati bez nekoliko dana intenzivnog slušanja.
Danas, skoro četvrt veka kasnije, glavna snaga ovog albuma pored prepoznatljivog rukopisa epohe (Odvedi me iz ovog grada, duet sa Sergejom Trifunovićem) leži u tri pesme, najljubavnijoj vojvođanskog popa Prisluškivanja, veličanstvenoj odi tada važnom medijumu Glas sa radija i skrivenom akustičnom minjonu Ljudi sa Meseca.
Verovatno je i glavna snaga Eve Braun u zabašurenoj intimi koju prkosni singlovi uvek uspešno nadjačaju pa nam je potrebno toliko vremena da se posvećujemo muzici koju volimo. Nešto što više ne postoji, ali je red da ga prizovemo baš sa vinila…
