Muzička recenzija: Glib „Poor Man’s Deluxe“ (Ammonite)

Digitalizacija koja igra na grobu pipačke kulture sasvim elegantno evoluirala je u nove oblike u kojima se dobro snalaze i stariji i mlađi. Kao što samo posvećeni i dalje čitaju Mojo, slušaju Misteriozni voz ili i dalje gledaju vesterne poznog Forda, tako i Glib dolazi iz maglovitim međama oivičene stvarnosti srpske amerikane u kojoj je poslednjih godina i više nego zanimljivo.

Kako je jedan penzionisani profesor filmskog scenarija odavno primetio da je srpska omladina sklonija amerikanofiliji nego sami Amerikanci, čini se da su članovi grupe Glib poslednji od poslednjih ove maksime.

Skriveni u mistifikatorskim alter egoima, momci iz Gliba su stvorili transcendentno, konzervativno putovanje, formalno na jednom mikrofonu i na instrumentima od pre pola veka, koje priziva pre svega Crazy Horse iz najraskošnijeg perioda od sredine sedamdesetih do sredine devedesetih, dok glas zazvuči na ranog Marka Lanegana ili Stiva Vina, što znači da pogađa sve prave mete.

Za uživanje onih koji i dalje sektaški slušaju samo ploče, ali im nije gadno da odu na jutjub i ukucaju Glib. Prošle noći jutjub mi je spasao život, digitalnim jezikom – o grupi Glib.