Muzička recenzija: Idoli „Odbrana i poslednji dani” (Croatia Records 2022)

Za četrdeset godina koliko je prošlo od objavljivanja ovog epohalnog albuma, u postjugoslovenskom prostoru desilo se nekoliko starozavetnih implozija i istoriju i percepciju stvarnosti promenilo do granica neprepoznatljivosti.

U ondašnjem mračnom, prljavom i trankvilovanom Beogradu, odnos prema pravoslavlju bio je tabuuiziran i dislociran na nivo „zabranjenog voća” što se paušalno moglo videti u knjizi Oktoberfest Branka Dimitrijevića i lošoj ekranizaciji istog. Tarkovski, Bulgakov, Berđajev, gorostasi pravoslavnog misticizma su bili fusnota intelektualno zatamljenog Zeitgeista šizofrenog antropološkog geopolitičkog vorteksa koji je bio Beograd kroz stoleća. A čini se da su Idoli u tom kratkom periodu od jeseni 1981 do proleća 1982 uspeli da kanalizuju sopstvenu kreativnost, instinkt, spontanost i talenat da stvore taj jedan jedini album koji stoji kao Tadž Mahal jugoslovenskog rokenrola. Sinergija je kratko trajala.

Odbrana… je u fragmentima sadržavala tu sprdačku nonšalanciju ponovno izmišljenog građanstva (filmovi Joce Živanovića), međutim, izgleda da su mitologiji Idola doprineli više Dragan Papić, Goranka Matić, Nebojša Pajkić i na nivou špekulacije – Goran Vejvoda nego sami Idoli. Kako je pred Mini LP faza bila inicijalno zamišljena kao „instalacija” a Mini LP faza, projekat koji se oteo kontroli, a Čokolada kalkulantski konzumerizam, onda je Odbrana bila eksces.

Tako da ne čudi tiha pobuna oldtajmerskih kritičara koji udaraju glavom o zid uvek kad im se ovaj album natrlja na nos kao najbolji ikada. Zbog toga što je nesvirački, iako je jedini nesvirač bio onaj čije se ime više ne spominje i koji radi u nekoj drugačijoj realnosti.

Legenda kaže da je prvi miks albuma bačen i uklonjen jer je jedan deo bio previše „Zdravko Čolić” a drugi previše „Eno – Birn”. Međutim, Odbrana zasigurno ima sve isprepletane narative roka kao umetnosti, čak više nego Sgt Peppers....

Na kraju, najbolji nesvirački bendovski album je oduvek bio Pet Sounds Beach Boys-a i njegov kompleksniji nastavak Smile. Vivisekcija bi na jednu aluminijmsku tacnu stavila antropološke hokus pokuse kroz brokatno poigravanje pravoslavnim narativima u koje je pretežno inicirao Šaper (Isus je naš maj, Nemo, Moja si…), na drugu epohalna zezanja najboljih drugara na školskom velikom odmoru posle časa istorije i geografije (Igrale se delije, Gdje si sad cica maco, Senke su drugačije) a na tasu bi bile konvencionalne pesme (Divljan) u najboljem ključu Arsena Dedića, uz malo Momčila Nastasijevića i Darka Kraljića (Nebeska tema, Rusija, Hajde sanjaj me sanjaj, Kenozoik, Maršal). Odbrana nema eksplicitan politički bes i angst prvenaca The Clash i Sex Pistols.

Više ima prihvatanje Weltschmertsa Beograda koji je uspešno ugasio onaj mitomanski reflektor iz vremena žurki kod sestara Mijatović. Međutim, na poprilično elegantan način stvarajući Beograd koji ne postoji ili je možda postojao tek u magnovenju. A kako je svekolika umetnost laž koja govori istinu, tako je kriptičnost Odbrane u stvari ogoljena i jednostavna uspomena željna da se vozi. I zato je neminovan uspeh reizdanja na koje se u beogradskom Jugotonu čeka i po nedelju dana.

Naslovna fotografija: Croatia Records