Muzička recenzija: Nick Cave and the Bad Seeds „Ghosteen“ (Universal/Multimedia)

Dug je put australijskog desperadosa od destruktivnog postpanka preko baladerskih visova do kompleksnih, tematskih monolita kakav je poslednji album Nika Kejva. (Ne)očekivano, ovaj poprilično kabast i kriptičan album i za Kejva i za fanove završio je na vrhu svih relevantnih godišnjih lista i doneo autoru jedan poseban džojsovski nivo konačnog samoprepoznavanja i prihvatanja sopstvene tuge i Weltschmertz-a.

Kako se ovaj album uklapa i stilski i lirski kao kraj trilogije započete Push the Sky Away i nastavljene Skeleton Tree, ipak je lični momenat presudan. Skeleton Tree je napisan pre, ali izdat posle besmislene tragične smrti Kejvovog sina Artura (15). Ovaj događaj je sigurno album obojio valerima beskrajne tuge, međutim, Ghosteen je onaj starozavetni mauzolej koji predstavlja autorski kolinar bilo koja umetnost da je u pitanju.

Prirodno, ovde nema mladalačkog besa protiv umiranja svetla Your Funeral… My Trial, pa čak ni prihvatanja sopstvene prolaznosti na Boatman’s Call. Kejv je napustio maniristički bariton, ogolivši glas ka višim tonovima, napustio je destruktivne egzistencijalističke metafore ranog Kamija, sada je potpuno go i čist, i zbog toga je ovaj album dobio univerzalno prepoznavanje i priznanje. I to u vremenu opšte površnosti i jednodimenzionalnosti.

Umetnik je koncept albuma sveo na jednu rečenicu, jezikom vinila, pesme na A strani su deca, a na B strani njihovi roditelji. Klavir nije dominantan, sintisajzeri jesu, ima i gudača. Voren Elis, verni Sančo Pansa, i ovog puta je odredio sonični narativ koji više liči na neki Vendersov lenji film nego na album. Umetnik možda nije uništen, i na kraju puta samo je pretrpeo krucijalnu promenu posle koje više ništa neće biti kao pre. Malo je albuma koji podsećaju na bdenje, ovaj je najbolji bar u ovom veku…