Muzička recenzija: Paul McCartney & Wings „Band on the Run“ (Mascom 2021. vinil reizdanje)
Pošto je izmislio kategoriju minimalističkog akustičnog introspektivnog solo albuma pre vremena (McCartney, 1970), Pol Makartni je nastavio sopstveni egzorcizam od Bitlsa raznim stilskim eksperimentima koji su pre svega bili nekonzistentni (poluskuvani albumi, politički singlovi, tema za Bonda…) a tek onda relativno prihvatljivi za šire mase.
Pošto je i sam Lenon bio razočaran solo albumima bivšeg najboljeg druga, u jednom trenutku je izjavio: „Čekajte, nešto mora da ga uplaši!“. I zaista, sredinom 1973, Wingsi (Lejn, Pol, Linda) stižu u Nigeriju, u EMI studije u Laos. Slede stranputice – ukradeni snimci, strah od otmice, nestabilnost u državi, vlaga, vrućina, sumnjiva hrana, Fela Kuti, međutim, Makartni se ubrzo vraća u London noseći snimke koji će postati njegov najpoštovaniji post-Bitls album svih vremena.
Poznati kič omot sa sve Kristoferom Lijem i Džejmsom Koburnom i deset punokrvnih pesama su prilično sporo došli do kolektivne histerije, međutim, Makartni je usled toliko iskušenja i uz priličan pritisak (kao pozne Bitls godine) uspeo da se fokusira i dokaže pre svega sebi a onda i drugima da postoji život posle Lenona. Band on the Run zvuči kao vanvremenski artefakt sedamdesetih koji ima više veze sa Zeppelin-ima ili Procol Harum-om nego sa Bitlsima. Dovoljno je čuti tek prve tri pesme sa albuma, naslovnu, Jet (o psu u Lagosu) i Bluebird i očigledno je da je nepatvorena želja potpunog otuđenja od Bitlsa postala empirija.
Nije lako biti Pol Makartni, ni 1969. ni 1973. ni danas kada je nosilac plamena. Još jedan u nizu remastera i reizdanja u i dalje dominantnoj industriji nostalgije može da kompromituje stare, proverene fanove i zbuni pridošlice. Ipak, u pitanju je jedan od najvećih (u svakom smislu) albuma sedamdesetih koji je svestan bremena konzistentnosti. Štaviše, Band on the Run je tek u poslednjih dvadesetak godina pokazao svoje istinske domete (kroz Makartnijeve koncerte) i uticaj na nove bendove. Zato, da ponovimo, istorija rokenrola, kao i sve ostale istorije, ne kreće se linearno već cirkularno i nije zgoreg ponoviti gradivo na Mascom vinilu.
