Muzička recenzija: Pearl Jam „Ten“ (Sony/Menart 2021)
Jedan od najvažnijih albuma epohe je napunio tri banke. Tim povodom smo dobili (još jedno) reizdanje koje sadrži originalni miks Brendana O Brajena tako da ovaj inače eksces ključne grandž godine danas zvuči kako treba u inverziranom kontinuitetu u odnosu na VS ili Vitalogy.
Muskulaturna tenzija je očigledno pojačana, album je prodisao punim plućima uz potrebnu prljavštinu koja nije mogla da se zamisli 1991, kada se još nije dogodila najveća tranzicija u istoriji rokenrola, kada je alternativni rok postao mejnstrim. Doduše, iako je Ten prodavaniji od Nevermind za nekoliko miliona, a i pojavio se mesec dana pre, baš drugi album Kobejnovog benda i upeglana produkcija Buča Viga je bila tačka bez povratka. Koliko god Nevermind mešao Meat Puppets i The Beatles, Pearl Jam su najznačajniji za evoluciju hevi metala, prirodnu interakciju sa pank-rokom i povratak korenima i očevima hard roka, Led Zeppelin-u.
Budimo realni, 1991. je bila začudna godina u kojoj su i REM prešli u prvu ligu a preko okeana su se dešavali Screamadellica i Achtung Baby. Sa pet singlova, učestvovanjem u filmu Singles Kamerona Kroua i preozbiljnim imidžom pevača i liričara Edija Vedera, PJ su odmah ušli u domen velikih bendova, što su svakako opravdali kako krstaškim pohodom na preskupe cene karata koncerata a zatim suicidalnom odlukom nesnimanja spotova. Albumi su bili sve bolji i bolji ali tiraži su bili slabiji. Saradnja sa Nilom Jangom (1995) je stavila stvari na svoje mesto, dok danas bend uživa veliko poštovanje s one strane okeana.
Pre 28 godina u časopisu Details izašla je lista najboljih pesama svih vremena. Jedva dve godine stara, pobedila je Black, pesma koja je najbolje ostarila na ovom albumu i na CD-u zadržala potpunu filmsku raskoš. Neka to bude početak…