Muzička recenzija: Rundek & Ekipa „Brisani prostor“ (Long Play 2020)

Jedan od omiljenih prvoboraca novog vala, čovek koji je jeo staklo, pozorišni reditelj, filmski glumac, rok star, veliki muzičar i dendi – kosmopolita, Darko Rundek je snimio album s još jednom inkarnacijom koja se u ovoj dekadi zove Rundek & Ekipa.

Rundekov muzički put je popločan ružinim laticama i trnjem. Kao frontmen Haustora, zajedno sa Srđanom Saherom stvara neke od najboljih pesama i albuma SFRJ, tj. muzičke dragulje koje prepoznajete uvek i svuda, bilo da ste deo splavarske kulture ili načitani kvaziintelektualac. Posle četiri velika albuma sledi raspad države, krah ideala i odlazak u Pariz, idealno mesto za apatride još od Rika Blejna. Rundek nikad nije napustio želju da svira. U Parizu je postojao neformalni ad-hoc Haustor, međutim, Rundek se vraća u Zagreb 1995, posle Dejtonskog sporazuma, i započinje solo karijeru.

Posle uspešnog albuma Apokalipso sledi stvaranje Kargo orkestra a onda i Trija, muzičara različitih nacija i bekgraunda, ali iste ljubavi prema muzici. Ekipa je ad-hoc skup muzičara koji je zajedno s Rundekom svirao na turneji povodom godišnjice albuma Apokalipso, a sada je i nova sonična tapiserija ovog velikog muzičara. Štaviše, prvi put se posle 30 godina kao koautor pojavljuje još neko, Roko Crnić, a posebnu aromu daje i činjenica da Rundek poslednjih godina živi u Povljima na Braču, što stvara još jednu promenu arhipelaških kreativnih duhova.

Brisani prostor je dvostruki EP sa po pet pesama (sličnu ideju su imali Idoli posle Odbrane… koja bi se zvala U gradu bez sna, međutim, snimljena je Čokolada). Versatilni muzički rukopis je nemoguće definisati ili sistematizovati. Jedan od novih (starih) trikova jesu eksperimentalna tkanja Rundekove električne gitare, čija distorzija fino boji u emotivnim valerima duševnih stranputica. U tom smislu, ovo nije ni tematski ni konceptualni album. Postoje dve-tri pesme koje mogu da ustanu iz klupe i kažu: Mi smo materijal za singl; kao Mila ili Ko duh, koji pomalo podsećaju na album Bolero Haustora.

Avanturistična, neuhvatljiva muzička slika ide ka Rundekovom rukopisu, ali se mastilo (tinta) često razlije, pa nas roršahovske aluzije odvedu na neki drugačiji brisani prostor.