Muzička recenzija: Veliki prezir „To u šta veruješ nije istina“ (vinilno reizdanje Odličan hrčak)

Petnaest godina kasnije, po prvi put na vinilu izlazi album Velikog prezira koji sledi posle remek dela Brazde, i to u svom originalnom, kontroverznom naslovu i omotu (Andrej Dolinka).

Kriza srednjih tridesetih je najbolje čuvana tajna u ovdašnjoj popularnoj kulturi. Većina bendova nikada ne stigne do ove magične brojke, neki se pronađu u veri, neki apsolviraju pop avanturizam, a neki, kao Veliki prezir se usuđuju da se najdirektnije sukobe sa demonima odumiranja emocija i vrtlozima pogrešnih izbora i stranputica.

Ruka bez povratka nekad, a To u šta veruješ nije istina, u sebi krije Melvilovsku opsesiju (Gubi me sudbina, Slušam te), impresionističke slike vojvođanske distopije (Konj, Suncokreti) ali i tipičnu ljubavnu liriku (300 čuda, To je dovoljno). Gitarski zidovi su sazreli ali i dalje strastveni, akustične gitare podsećaju na najfražilnijeg Nila Janga dok je preokret ostavljen za sam kraj.

Naslovnu pesmu peva ex-basistkinja benda Draga Antov. Kada svojim tananim glasom (poput Morin Taker) nekoliko puta otpeva mantru „to u šta veruješ nije istina, nažalost‟, niotkuda se raspukne istinska katarza koja neobjašnjivo nosi sveobuhvatan generacijski patos. Ova pesma je savest i čast albuma, a Kolarić će se možda i ljutiti, najemotivniji teret karijere benda koji govori baš sve. O nama. Bez povratka.