Na Szigetu smo već videli dovoljno koncerata za ovu godinu, a tek smo na pola festivala
Sziget festival je ušao u svoju srednju fazu trajanja, s obzirom na to da kao što smo već pisali, festival traje 6 dana. Skoro pa cela radna sedmica, samo umesto rada i posla, traje žurka danju i noću.
Kad provodite toliko vremena na koncertima, pripremama i zagrevanjima za iste, odnos prema tome koji je dan, kolko je sati, a i gde se nalazite postaju sve više pretopljeni i granice su sve više zamagljene na prvi pogled. Ali, ono što je bitno, za samo nekoliko dana uspete da vidite toliko dobrih koncerata da ste posle mirni cele godine. Barem do sledećeg Szigeta.
Prvo par reči o hedlajnerima u ovih nekoliko dana. Kings of Leon je nekada davno, u prošlom životu, zamalo svirao na Exit festivalu, ali je veče pred svirku bubnjar polomio ruku. Od tad je prošlo nekoliko bajrama, a bend je više puta stizao u ove krajeve, dok kod nas ipak još nije, bez obzira na finu količinu fanova, koje sam doduše i sretao u prethodnim godinama na ekskurzijama ka Budimpešti, Zagrebu i Beču. Od svih tih nekoliko gostovanja po gradovima suseda, svirka ovog benda u četvrtak, 11. avgusta je bila najbolja. Bend zvuči savršeno tačno i precizno, gitare kad treba gruvaju, a kad treba, uspore i odsviraju sentiš. Problem je samo što bend malo previše ceni svoju karijeru i svira baš puno pesama koje ipak, da se ne lažemo, ne zna svih 20.000 ljudi koji dođu da ih slušaju. Tako da neke pesme prođu tako da publika na pola i prestane da ih sluša, a neke završavaju u pevanju svi uglas i apsolutnoj histeriji. Tako da na svaki Sex on fire, Use sombody ili Closer, dobijemo i po neku sa mnogih albuma koje su izbacili u prethodnim godinama. Kad bi samo skratili setlistu za pola sata, sve bi bilo cakum-pakum. Na pomenutim pesmama, svi ko jedan su pevali i skakali i učestvovali u pravljenju one atmosfere koju sam festival prenosi na svom Instagram nalogu.
Od drugih hedlajnera ovih dana, glavnom binom se prošetao i Džastin Biber, kog sam preskočio, jer sam imao pametnija posla, ali koliko sam čuo, bio je ceo koncert polugo na opštu radost ženskog dela publike. Kalvin Haris je ovog leta svratio i do nas, pa nije bilo potrebe da ga gledam dva puta.
Ipak, ako treba da se preporuči nešto što je ostavilo sve nas ovde bez teksta, to je svakako bend Jungle. Ovaj disco revival bend sa Szigetom ima specijalnu vezu, jer festival veruje u njih još od njihovih početaka, i sa svakim novim albumom, oni su u sve boljem terminu i sviraju pred sve većom publikom. Ako niste ispratili do sad bend, momci i devojke se trude da sav mogući „crn zvuk”, pun gruva i ritma uvedu u 21. vek. I to im i te kako uspeva. Sve pesme uživo zvuče kao da ste pustili studijsku verziju. Čitava svirka je zamalo ostala upamćena po neviđenom incidentu, kad je neki pijani kreten počeo da se penje po gredama pored bine, pa su redari morali da reaguju i da ga skinu. Vrlo lako je mogao da padne i pogine i da posle sam bend razvlače po novinskim naslovima kao onaj na kom je poginuo fan, ali hvala bogu do toga nije došlo. Ako moram jedan koncert da vam preporučim sa ovog festivala koji morate videti za života, onda je to svakako Jungle.
Ali, to nisu jedine preporuke. Trubački orkestar koji svira tehno i haus hitove, Nemci, Meute, već godinama je senzacija sa ulica Evrope. Obučeni u crvene uniforme putuju i sviraju po trgovima, da bi evo došli do glavne bine festivala. U njihovom izvođenju, hitovi Loren Garnijera, Amea, Fluma i drugih elektronskih legendi, postaju jazzy brass bend koračnice. Nije mi jasno kako ovaj bend nije najveći u Srbiji, jer meša dve stvari koju Srbi najviše vole, trube i tehno. Što bi se reklo, dogodine u Guči. Kad smo već kod izvođača koji elektronsku muziku prevode u drugačije vode, zanimljiv tip je Merzeg. Lik je one man techno band. Svira klavijature, a nogama udara ritam, dok sa strane ima i teremin, kojim proizvodi razne zvuke. Problem s njim je što ima taj jedan ritam koji može da udara nogom, pa ume da upadne u zamku monotonije, ali dobro, to je realno zamka i drugih tehno umetnika.
Slowtai je reper nove britanske generacije, koji je život sa ulice preneo u mainstream britansku muziku. Za jedan od najvećih hitova, koji je radio sa producentom Mura Masom, Deal with it, spot je snimio u novobeogradskim blokovima, tako da se lako prepoznala grime estetika sa dizel trep srpskom ikonografijom. Floskula je postalo reći da je trep novi pank, ali Slowtai je stvarno pank. Po stavu, izgledu, pa i zvuku, ovaj tip je kao neki Sid Višiz repa 21. veka, sa nadom da neće završiti kao i basista Pistolsa. Ovo je bio jedan od boljih hip hip nastupa kojima sam prisustovao u životu, s obzirom na to da oni umeju da budu dosta monotnoni za ne hip hop publiku. Sat vremena čiste energije koja natera i nas starije da skačemo.
Sa hip hopom koketira i Belgijanac Stromae, jer je on odavno ušao u pop ligu i to prvu evropsku, s obzirom na to da je verovatno trenutno najveća zvezda sa flamanskog govornog područija. EDM je inkorporirao u šansonu i world music, a pop u hip hop, pritom, nije se odrekao svog maternjeg jezika. Tih nekoliko velikih hitova poput Alors on dance, Papaoutai, i Formidable ljudi pevaju iako verovatno reč francuskog ne znaju da beknu. Iako je Biber bio hedlanjer te večeri, po raspoloženju publike i količini iste ispred glavne bine, komotno je epitet glavne zvezde mogao da pripadne ovom Belgijancu, kog smo tamo nekad na početku njegovog probijanja, mogli da vidimo i na Exitu.
Ostala su još poslednja dva dana pre nego što proglasimo fajront i ovog izdanja festivala. Dosta je umora, ali i dosta uzbuđenja, jer nas očekuju možda i najbolja dva dana. Dobro, možda za mene dva najbolja dana.
Naslovna fotografija: City Magazine
