Gde narodnjaci sreću džez, rumbu i klasičnu muziku, tamo se krije svirka, najbolje čuvana tajna Dorćola

Ako niste bili na svirci Paganini benda u prethodnih nekoliko godina, to znači da ili ne volite noćne izlaske i zabave do jutra, ili ne živite u Beogradu.

Već neko vreme postoji taj univerzalni odgovor na pitanje “Gde ćemo dalje?”. Kad se svetla kafića i pabova upale oko ponoći ili 1 i proglasi se fajront, a vama nije do povratka kući, ali ne želite ni da se nađete u mračnom klubu u kom “cepa” četvoročetvrtinski tehno ritam. Odgovor je Paganini Bend.

Željko Stefanović Paganini i njegov bend već godinama unazad uveseljavaju ljude u dorćolskim kafanama. Publike je sve više i više, i to mahom onih koji ne slušaju narodnjake, ili znaju ovlaš one najveće hitove koji su već odavno deo repertoara na svim veseljima. Tu dolazi ovaj magični bend nasmejanih momaka koji pored svirke donesu šarm, ulične mangupske fore ili improvizaciju koja muziku izvede iz okvira folka na neki drugi teren.

Paganini Bend na Dorčolu, gde narodnjaci sreću džez i klasiku

Kako nam je Paganini rekao u razgovoru koji se desio pred još jednu ludu “dorčolsku” noć sve što on i njegovi momci sviraju, spontano izlazi iz njih:

“Nas trojica, bubnjar, moj sin na klavijaturama i ja imamo ponekad probe, ali to je da bi bili u formi. Mora malo i da se radi, nije sve improvizacija. Sve što odsviramo izazi iz nas spontano. Ima tu i džeza, i rumbe, malo i klasike, ali da ti meni platiš da ti odsviram ono šta sam svirao pre sat vremena….nema šanse. To tako samo dođe”, kaže uz osmeh Paganini, a onda se dotakao i svog nadimka.

“Nadimak sam zaradio ovde na Dorćolu. Neki put mi je malo i krivo. Zna se ko je bio Paganini, ali svi su krenuli da me tako zovu. Zbog toga, ja ponekad i ubacim neku klasiku u miks”.

Bend svira oko tri godine u ovom sastavu. Dobro se poznaju, uigran su tim. Reći za njih da su obični narodnjaci je uprošćavanje njihove umetnosti. Pored dorćolskih kafana, svirali su kako širom zemlje tako i u inostranstvu, na džez festivalima. Za to je najviše zaslužan Hajden Čizholm, saksofonista i džezer, Novozelanđanin sa donjeg Dorćola, koji je kao i svi mi odlepio na ovaj prirodni zvuk koji izlazi iz prstiju i grla ovih momaka. Više puta je svirao sa njima i poveo ih na turneju po Nemačkoj i Austriji. Paganini ističe da najviše pamti svirku u katoličkoj crkvi u Nemačkoj. Kako kaže, svuda je svirao, ali to u crkvi mu je bilo po prvi put.

Sa Hajdenom su snimili i svoj prvi hit “Anđeo sa Dorčola”, pesmu koju su ubacili u svoj repertoar i koja ima isti fidbek među ljudima kao i klasici koje je pevao Džej ili Boban Zdravković.

“Jedna moja prijateljica je napisala nekoliko pesama, ali tekst za ’Anđeo sa Dorčola’ me je najviše privukao. Imamo još nekoliko pesama koje će polako izlaziti. ’Iz kafane izlazim u noć’ se već zavrtela. Ali nigde ne žurimo, ne jurimo slavu, ja sam srećan sa ovim što imam i sa ovim što smo ovde uradili”, ispričao nam je Paganini.

Paganinijevo drago lice ste mogli da vidite i prepoznate u filmovima “Crna mačka beli mačor”, ali i novijim ostvarenjima, “Pokidan”, a na kraju i u filmu “Nedelja” u scenama u kojima Džej (kog tumači Husa Alijević) peva na početku karijere. Džejeve pesme zauzimaju posebno mesto u Paganini bend repretoaru, i izvedbe tih pesama su specijalno emotivne. Ali bend voli da svira i Harisa Džinovića kao i Šabana Bajramovića.

Pitamo ga ko su ljudi koji dolaze na njegove svirke:

“To su sve moji prijatelji. Sa svakim se pozdravim i nazdravim, Ima dosta rokera koji dolaze. Mladi, urbani ljudi. Dopisujem se sa njima na društvenim mrežama”, kaže nam Paganini.

Pitali smo ga i da li može da istakne neku posebnu svirku, ali njegovo srce je izgleda dovoljno veliko da voli svako provedeno veče na bini dorćolskih kafana.

“Pamtim lepo jedan moj rođendan koji smo proslavili svirkom, ali zato što pored mene, još tri devojke su slavile to veče, pa se kafana napunila. Svaki put kad vidim punu kafanu, sa mladim lepim ljudima, meni je srce puno i to je to veče za pamćenje. Volim kad je puno i kad me udari adrenalin, dođe mi neka improvizacija, popnem se na stolicu, sviram, a ne znam više ni sam šta sviram, ali pratim i vidim ljude kako se zabavljaju i tad znam da sam uspeo.”

Ostavili smo Paganinija da se sprema za nastup. To veče je bilo nezaboravno, kao i sva ona pre kao i ona koja su došla posla toga, kako nam je uostalom i ovaj umetnik na violini velikog srca i rekao. Nakon njihove svirke izlaziš srećniji i raspoloženiji, izlečen od svakodnevnog stresa i briga. Rekli bismo da je Paganini bend najbolje čuvana tajna Dorćola, ali to možda i nije više istina, jer za ovu zabavu danas verovatno svi znaju.