POPreko o… Seine – „Naizust” (Moonlee)

Mislim da Seine kao i svaki bend imaju pravo da idu svojim putem, ali nisam siguran da im na tom putu ne trebaju gitare, kao i da je u njihovom trenutnom izdanju „less uvek more“.

Više su mi se dopadali kada su zvučali kao „hrvatska sestra“ Obojenog programa. Sećam se kad sam bio tinejdžer, meni je Kebrin glas zvučao podjednako polno „neodredljivo“ kao i Ivana Ščapeca. Oba benda su u svojim počecima posezala za post-pankom, s tim što su Seine preferirali onu njegovu eklektičnu liniju koja agresivnije i kreativnije meša žanrove, kao nekada The Raincoats, PiL, Pere Ubu, This Heat, Talking Heads, pa i Wire. Da pobrojim, barem, neke. Zapravo je Ščapecova sklonost nekoj vrsti „dečije rime“ i skandiranju stihova, ono što je podsećalo na Obojene. Uz snolikost svet(ov)a.

Njihov prvi album, Sno Sna (Moonlee, 2017) čuo sam kasnije nego što je trebalo. Ali to nije bitno. Bitnije je da danas kada ga slušam (i u podsvesti ukrštam sa ovim novim) on zvuči svež(ij)e, samosvojno, vrvi idejama, krivi ritmove i ima antologijske stihove u pesmi Ko koja se pita „Ko se to je*e s kim u mojoj glavi“, a koji nikada bolje nisu definisali konfuziju bilo koje vrste. Moju sigurno. Na Sno Sna, Ščapecov autentični, (moraću da ponovim ono što svi pišu) androgeni glas bolje pasuje muzici koja se takođe opire tome da ima glavu, rep i pišu, koja se rita i otima žanrovima, koja je fuzija unikatnih i neočekivanih sastojaka (poslušajte samo Šilo koja se od početka do kraja neprekidno izgrađuje i razgrađuje). Sno Sna je jedan od nezasluženo zaobiđenih klasika (regiona). I u odnosu na njega, dosta drugačiji Naizust, nažalost, deluje i dosta nebitnije.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Druga stvar (jer vidite da se i ova recenzija otima normalnim tokovima), Ščapec i njegov kompa iz benda, basista Vatroslav, objavili su ove godine mini-album kao projekt-duo litl itali. I Ivan mi je taj album ljubazno dostavio na zahtev i ja, pizda, nikada nisam našao ni vremena, ni publikacije da uzvratim recenzijom. Zato moram sada. Između ostalog i da bih vas sa Naizusta preusmerio na litl itali, naročito ako tražite da manje bude više. Ščapec kaže da je litl itali njihovo čitanje hip hopa, za razliku od Seine koji je (sada) više čitanje trip hopa, te ne čudi da njihov izdavač kao reference za Naizust daje Tricky-ja, Dina Blanta i Goribor. I ne greši mnogo.

Ali, vratimo se na litl itali. Litl itali zvuče kao Tricky u najboljim danima, kako Din Blant skoro nije i kako je*eni Goribor neće nikada. Litl itali su glas, ritam i sempl. Umalo ne napisah „naizust, ritam i sempl“ (ali i ako nisam, vi znate šta bih time želeo da kažem, jel da?). Litl itali su zvuk mračne ulice, ono u srcu u prolaznika i ono što se jedva čuje iza podjednako mračnih zavesa kuća. Kao the xx nekada, projekat/izdanje svedeno na svoje osnovne sastojke, ali koje uspeva da pronađe i zahvati malo duše vremena u kome živimo. Isečci, sličice, i stihovi i ritmovi ponovljeni više puta, jer život je short attention span. Litl itali hrvatskom jeziku nalaze novi izraz, priliku da postoji, da zvuči moderno i da, čak i inostranom slušaocu, prenosi poruku i smisao. Litl itali deluje kao jedan dan u studiju, ali mislim da Naizustu ne činimo uslugu ako kažemo da je u njegovom slučaju tih dana bilo više. Litl itali su efektnija tenzija od Seine. Oni zvuče kao neko ko je ovima prodao foru, s kojom ovi potom nisu znali šta bi. Sem da je ponove.

Drugi album Seine, 22 (Moonlee, 2019) bio je, zapravo, moj prvi susret sa njima. Album na kome Seine pevaju o novcu (a ne više o snovima). Iako sam o njemu pisao na svom (starom) blogu, to sad više nije važno. Važnije je da je 22 i dalje jedan svež i vrlo „art album“. Usudio bih se da kažem na kome su Seine zvučali „maksimalistički“ i trovali svoj izraz sa najviše zvukova i ideja. Na kome su u ubedljivim momentima bili post-rok, s naglaskom na rok. Raspričavam se (ponovo) i o ovom albumu da podvučem da i on iz današnje perspektive nudi više nego što je inicijalno delovalo. Nešto što se ne usuđujem da tvrdim za Naizust. Što ne znači da sam u pravu.

Kad smo kod Naizusta, moj prvi utisak bio je da je u pitanju neka Seine varijanta „ASMR“ (Autonomous Sensory Meridian Response) izdanja s obzirom da je sav u šaputima, jecajima i diskreciji. Drugi utisak, a taj mi baš dosta preteže, je da je album neobično pitak, iritantno pitak, preispoliran. Da je izguravanjem gitara i ostajanjem u „sintetičkoj realnosti“ iz opticaja povučena sva prljavština i prašina, greške. Ostala je disciplina, pedantnost, stvari koje (me) ne uzbuđuju. Nekako je i Ščapecov glas izgubio aromu. Zvuči skoro kao Bili Ajliš. Opšti mi je utisak da su Seine, možda i neplanirano, ovim izdanjem napravili kompromis sa nepostojećim tržištem u cilju komercijalizacije i lakšeg prijanjanja na „uši miliona“. Da se uvuku u pijane sitne sate slušaoca sa nekim prihvaćenijim i konvencionalnijim muzičarima. Ali onda imamo pesme kao Automatsko Pisanje 2 koje, kao Machine Gun Portishead, samo daleko manje rafalno, neočekivano zaparaju tu ušuškanu noć sint-škripom i militantnim vokalima. Svaka s njima sparena Severina pada pokošena.

Nažalost takvih iznenađenja je malo. Album tečucka u nekakvom middle of the road trip h/popu, nikad previše napet. Dodajte ga na plejlistu uz Morcheebu, Goldfrapp, Lamb, Pram, pa i Darka Rundeka (poslušajte samo trip-brojalicu Automatsko Pisanje 1) i imaćete finog kompanjona, ako su vam i pobrojani po volji.

Da City Magazine publikuje ocene ovaj album bi dobio pet od deset.

Naslovna fotografija: Moonlee