“Riblja čorba” je pevala o ovom delu Beograda i mrzela ga, a danas je tu ekskluzivno stambeno naselje

Verovatno svi znamo za onu čuvenu pesmu grupe Riblja čorba “Neću da živim u boku 65”, a da li ste se ikad zapitali gde se nalazi taj blok, kao i zašto ga je Bora baš toliko mrzeo.

Neki od najvećih stereotipa koji se vezuju za Novi Beograd je sivilo, brutalizam, “uzbudljiv” život ulice i beskrajno dosadna “spavaonica“.

Sve to se u proteklim decenijama promenilo u ogromnoj meri, pa su blokovi Novog Beograda danas itekako poželjna destinacija za život, ali nekako, kao da još opstaje onaj glas koji te solitere “kune” kao sive i depresivne, kakvi su zaista i bili sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih, piše kaldrma.rs

Riblja Čorba – Neću da živim u bloku 65

“Čuvar gradilišta prolaznike tera
klinci po ulazima bombice piju
košava bije oko solitera
bande došljaka svaku noć se biju“,

stihovi su koji su u tom trenutku svakoga ko se u njima pronašao morali bar malo da žacnu.

Bora Đorđević je bez dlake na jeziku opisao jedan socijalni milje i, iako je reč o delu grada koji je apsolutno građen planski, ljudske duše nije bilo lako ukalupiti u solitere, nove ulice preko pustih peščara i trotoare koji nisu vodili nigde.

Legendarni album Riblje Čorbe “Buvlja pijaca” iz 1982. na kome se nalazila pesma koja je ovekovečila nepostojeći Blok 65

Ali, ostaje jedna misterija: na koji je blok Bora Đorđević zaista mislio? Jer, ni danas Blok 65 nećete lako pronaći na mapi, a tek 1982. to nije bilo moguće. Sam naziv podseća na zaista najveće tadašnje sivilo Novog Beograda, blokove 61, 62, 63 i 64 koji čak nisu ni na obali Save, pa zato i peva u jednom stihu te čuvene pesme: “Komarce na zidu pretvaram u fleke, suviše asfalta da stignem do reke”. A tek niko nije govorio “Idem u 65-ti blok“.

Ovako je mitski Blok 65 izgledao pre svega desetak godina: golu ledinu okruženu napuštenim halama niko nije doživljavao kao novobeogradski blok, makar i opevan u čuvenoj pesmi

Ali, Bora kao da nije hteo da uvredi nijedan od ovih blokova, za koje je tada sigurno važilo da “spavaju stanari svak u svom budžaku u devet uveče nema ništa živo, samo se zgrade crne u mraku”.

Blok 65 je ipak postojao, mada je u to vreme bio nenaseljena ledina koja je tek dobila takvu brojčanu oznaku, mada je niko nije tada koristio. I sigurno je da takvo mesto na način na koji je briljantno opevano u hit pesmi – nije viđeno tamo.

Ali, nisu to ni samo blokovi 61-64, ta anithimna je, ipak, posvećena celom nekadašnjem Novom Beogradu.

Vreme se promenilo, i to na neverovatan način: Blok 65 danas je poznat po najvišoj novobeogradskoj zgradi, staklenoj kuli “West 65“, koja je u svom nazivu obuhvatila i naziv jednom imaginarnog bloka na kome je izniklo.

Danas je pored kule niklo i ekskluzivno stambeno naselje, pa je nekadašnji simbol beznađa iz osamdesetih postao danas najprestižniji deo Novog Beograda. Fascinantan preokret za svega 40 godina.

Ipak, kako zaključuje Kaldrma, fabrike, magacini, ostatak starog aerodroma, neprohodan prostor između Tošinog bunara, pruge i Ulice Omladinskih brigada, bio je Blok 65 iz antihimne Riblje Čorbe koji za Novobeograđane nije imao gotovo nikakav smisao – u njemu nije bilo ni solitera ni stanova.

Ova antihimna se našla na četvrtom studijskom albumu benda, Buvlja pijaca, izdatom 1982. Ploča ima kultni status iako je prodata u “samo” 250.000 primera, što je manje od prethodnih izdanja, koji su obarali rekorde. Producent albuma je bio Britanac Džon Mekoj, a album je pored brzih gitarskih rokrenrol pesama i emotivnih balada, doneo i dodatke gudača, klavijatura na nekim pesmama. Na izboru najboljih ploča jugoslovenskog rokenrola, album je zauzeo 64. mesto.