Slušali smo „Niške strasti” benda Stereo Banana, pravo osveženje koje nam je svima bilo potrebno

Hip hop već godinama preskače i prelazi nivoe u produkciji i stoji rame uz rame sa svetskim igračima, ali tematika i šarenolikost izraza tapka u mestu, da ne kažemo ide unazad i devalvira. Otud kao osveženje dočekujemo svakoga ko pokušava da promeni nešto na tom planu, a taj dašak svežeg vazduha je novi album Stereo banane.

Momci iz Niša primećeni su još pre neku godinu sa stihom „čini mi se da smo loša kopija loših kopija”, kao i konceptom zvučnog istraživanja, preko regea i daba, do drum’n’basa pa i dabstepa, izumrlog žanra koji je igrao samo jedno leto.

Upravo bend vlada tim uncool pravcima za današnju trap omladinu, dodajući zabavne i duhovite tekstove i vraćaju nas par godina unazad kad je ovakav žanr bio groundbreaking, a čini nam se i opet jer se više niko njime i ne bavi.

 Album otvara odavanje pošte najluđima među sportistima –  golmanima. Svi oni koji su bili dovoljno „hrabri” da stanu na crtu loptama koje idu preko 100 na sat dobili su svoju pesmu, Broj jedan. I one reprezentativne veličine ali i oni opskurniji, kako kažu – „nema stranci samo ovdašnji i našinci”. Na nju se nastavlja opuštena, blejačka ali i filmofilska Hare hare, sa citatima iz domaćih filmova, ali ne onih na prvu loptu.

Veličina je prozivka na račun drugara koji pričaju demunitive sa svojim bebićima, pardon, devojkama u old school RnB fazonu, dok je prozivka za bliske ljude i elektrosving orijentisana Sandale. Narkofilske teme su u dva bengera. Da ga zapalimo je promocija načina života koji je bendu očigledno bitan, dok se Mokar spid, koji ima potencijala da postane i najveći hit, sa kritičke strane odnosi ka omiljenoj nazalnoj zanimaciji Srba koji se zatvaraju po WC-ima u parovima.

Tu su još i disko orijentisane Mojne sa Viklerom i IRS-om kao i Smrt Branka Miljkovića u kojima se obračunavaju sa lažnom avangardnom i alternativom, nekadašnjom i današnjom, uvek drugačijom i uvek na državnoj i partijskoj sisi.

Niške strasti (genijalno ime) su blag, zabavan, šaren album, duhovitog storytelling izraza koji se izgubio dok su svi tražili zlatno runo semplova, aranžmana i matrica. Ovo su priče koje ste mogli da čujete i bez muzike, kako vam ih ortak prepričava na nekoj od raznih bleja, koje se ni po čemu ne razlikuju od one od prošlog vikenda ili one od pre mesec dana. Tek kad tih bleja ne bude bilo, skontaćete koliko su važne i kolko fale, kao što kad čujete ovakav album shvatite koliko fali ovako nešto na muzičkoj sceni.

Naslovna fotografija: Midget Unit Records Promo