Spejs Noksi za City Magazine: Večno tražim savršenstvo i nikako da stignem sam sebe, ali borba neće stati

Već nekoliko godina unazad, jedan od najautentičnijih glasova domaće alternativne muzike je svakako Spejs Noksi. Možda bi ga i smestili najbliže u rešprski žanr, ali već odavno je nadrastao tu vrtu muzike, kombinovanjem rima sa klubskim zvukom i elektronikom, ali i post pank nasleđem.

Ovog petka, 23. decembra, Noksi zajedno sa Sajsi Mc, nastupa u KC Gradu, i promovisaće svoj sjajan album, Kuća zabave. Popričali smo sa Novakom pre samog nastupa, malo o albumu, malo o 2022. koja je na izmaku, a malo i o “srpskom Tvin Piksu”.

Za početak, Kuća zabave kao ceo projekat, album, pesme na skupu, kako god želiš da nazovemo je nešto najbolje što si uradio do sad. Jel postoji neka veće priča iza samih pesama, iza samog imena “Кuća zabave”?

Pre svega hvala na lepom mišljenju, mislim da još nisam uradio nešto najbolje po mojim ličnim parametrima, večno tražim savršenstvo i nikako da stignem sam sebe ali borba neće stati. “Fun House” za mene predstavlja i tvrđavu i utočište. Neprobojna tvrđava, svako ko tu ne pripada nikad je neće naći, svako ko oseća da je deo toga sama će ukazati put do nje. Utočište za sve one sa kojima delim nešto zajedničko, ali daleko od toga da smo žrtve, malo nas je ali smo tu. Oba opisa su direktno vezani za to šta mislim o medijima i o principima pa sad ko skapira, skapirao je. Ideja se javila sama od sebe i upravo oslikava ono što radim i mislim.

Prateći te na društvenim mrežama, deluje mi da si album baš dugo, dugo radio. Jel to do tebe, do sporosti, do pedantnosti, ili možda to baš tako treba? Da u trenutku kad je sve brzo i kad more sve do juče da se izbaci, treba stati pa razmisliti pa onda napraviti?

Jesam, kroz album je prošlo nekih 150 instrumentala i sigurno nekih 50-60 tekstova, u početku je bio čist Memfis i nakon nekih godinu-dve sam odlučio da je ipak elektro zvuk moj pečat i da ipak treba da ostanem na tom putu. Mislim da nisam pogrešio. Tačno je da je sve brzo, ali mene to iskreno ne interesuje, nemam takav odnos ni prema muzici koju slušam niti me takva muzika interesuje. Muzička industrija je surova i kao i svaka industrija iz čoveka crpi sve one najlepše autentične crte koje poseduje, ne želim da mi se to desi i ne želim da žrtvujem ono što volim zarad par dodatnih nula.

Kako vidiš sebe u konceptu zvanom srpski hip hop, tj da li vidiš sebe, tj gde vidiš sebe?

Ne vidim se ni u kakvom konceptu, ne zanima me srpski hip-hop osim par izvođača koji takođe sebe ne vide u tom konceptu. Sebe vidim u “Fun House-u” i “RAPRAVE-u” i nigde više trenutno.

A kako vidiš sebe na elektronskoj – klabing sceni? Da li bi mogao da se nekad prebaciš i da radiš samo instrumentalnu muziku bez repa?

To sam i radio već samo nemam vremena da se posvetim. To je moj drugi projekat pod imenom ”iamnothappy”. Jednog dana nadam se da će izaći taj EP koji je u radnom procesu.

A opet, slušajući pesme Pankeru i Bal deluzija, jel ti pada na pamet da nekad od***eš i jedno i drugo i da kreneš u nekom trećem, da kažemo uslovno rečeno, gitarskom pravcu?

– Ne znam da li ću od***ati ovo što radim sad, ali sigurno je to da vam za nekih 2 godine stiže jedan metal bend. Stavio sam nove žice, već uveliko pravim rifove i smišljam vokalne linije.

Koliko ti je bitna ideologija – kao tebi samom, ali i koliko se razlikuje kad krene saradnja, u da kažemo muzičkoj industriji, od saradnika, medija, mesta gde nastupaš, festivala? Šta se dešava ako oni ne dele tvoje stavove i vrednosti? Da li si spreman na kompromise, ili da naškodiš karijeri i ostaneš pri sebi?

Bitno mi je da osoba zna šta priča i da nije politički automat na dugme bilo koje ideologije. Ono što je zanimljivo je to da nikad nisam nikome zatvorio vrata dok su meni zbog mog mišljenja neka vrata zatvorena i to je jasan pokazatelj cele situacije. Osoba može da mi prija karakterno i ne mora uopšte da mi bude slična, evo neka to bude Kene Beri, jer nas dvojica se apsolutno razlikujemo i ne delimo stavove uopšte, a naša energija na bini i kada uradimo pesme budu nenormalna fuzija. Ne nastupam na političkim protestima, aktivizam u Srbiji me ne interesuje i na takve stvari ne pristajem tako da ne mogu da naškodim sebi ni na jednom polju. Ljudi koji me slušaju i poznaju znaju ko sam i to mi je sasvim dovoljno.

Kolko i dalje pratiš sta rade drugari iz Zicera, šta ti najviše prija i šta ti se najviše sviđa od ovih stvari koje su uradili od kad si izašao iz te priče?

Ispratim skoro sve, nešto mi se više sviđa, nešto manje. Najviše volim fuziju gorepomenutog Kene Berija i Summer Deaths-a, pristrasan sam. Da sam onemogućen da sebi radim muziku jedini čovek kom bih poverio da mi uradi muziku bio bi to gospodin Letnje Smrti, bez sumnje jedan od najtalentovanijih ljudi koje sam upoznao.

Koliko je lakše kad funkcionišeš sam, koliko kad si deo ekipe, koje su prednosti i mane I jednog i drugog?

Dosta lakše, pomirio sam se sa tim da nikada ovde neću imati kolektiv kakav sam želeo ali svet nudi razne opcije i razne kolaboracije. Već sam u nekom intervjuu rekao da je samoća privilegija retkih tako da meni je to prednost u svakom smislu. Prednost kolektiva je nešto rasterećeniji uživo nastup i to je to. Pre kolektiva i posle kolektiva sam radio sam, samo sam se vratio na fabrička i nastavio.

Ovo ti nije prvi nastup sa Sajsi, kaži nam kako je došlo do vaše saradnje i kako generalno sve to ide?

KesKse i ja smo planirali da napravimo par žurki pod imenom ”Pleasure Disorder” i razmišljali smo koga da zovemo i tu smo obojica pomislili da je Sajsi super rešenje. Spojili se, skapirali i to ide veoma lagano i rasterećeno. Jako sam zadovoljan saradnjom, Ivana je super lik i nas troje smo već sad umreženi kao KGB.

Evo vidim da ovo mladi vole da pitaju na TikToku pa da maznem od njih – koji ti je Dream blunt rotation?

Nemam dream blunt rotation, jer ne varim već neko vreme, a ljude koje bih predložio ne poznajete ali ja ću to svakako uraditi, to su Trepa DaVinči, Rale Baron i Ćiki Goldhead.

Slušajući reference u tvojim pesmama, znamo da si nagledan, načitan i naslušan, pa ajd daj nam preporuke šta si lepo gledao, slušao i čitao ove godine?

– Ne znam da li će vam biti lepe stvari koje ću nabrojati ali pokušaću:

Filmovi i serije:

– The Dirt (2019) – mislim da će se svideti i ljudima koji nisu slušali Motley Crue, super je

– Black Bird (2022)

– Dahmer (2022)

– The Florida Project (2017)

– The Reanimator (1985) – mora malo i treš horora

– Poison Ivy (1992) – Drew Barrymore volim te

– Moj jutarnji smeh (2022) – sjajan domaći film u moru kretenskih filmova

– Guillermo del Toro’s Cabinet of Curiosities (2022)

– Rings of Power (2022) – žali Bože silnih para

– Pet Sematary (1989)

– Archive 81 (2022) – nisam oduševljen

– Heroji (2022) – šadaud za film koji nisam stigao da pogledam, u režiji našeg, a i vašeg Gorana Nikolića, javno izvinjenje.

Muzika:

– Mareux – Predestiny (2020)

– DJ Krush & Toshinori Kondo – Ki Oku (1996)
– Stone To Flesh – Some Wounds Bleed Forever (2000)

– At the Gates – Slaughter of the Soul (1995)
– Groza – The Redemptive End (2021)

– Consecration – Plava Laguna (2019)

– Bas i Stega – Nova stvar (2015)

– Grimes – Miss Anthropocene (2020)

– Boy Harsher – Careful (2019)

– Siouxsie And The Banshees – Tinderbox (1986)

– Dissection – Storm Of The Light’s Bane (1995)

– Memo Boy – Songs & Demos 2015-2017 (2021)

– FTP! – 20 (2022)

Knjige:

– Aldžernon Blekvud – Vrbe

– Veselin Čajkanović – O srpskom vrhovnom Bogu

– Stefan Grabinjski – Mračni predeli

– H.F. Lavkraft – S’ onu stranu sna

– Milan Kovačević – Vragovesti

Šta nam obećavaš da će se desiti na nastupu u petak?

Obećavam srećan kraj ove godine.

Za kraj, koji ti grad u Srbiji najviše liči na Tvin Piks?

Moj grad, Velika Plana. Svaka manja sredina nosi sa sobom veo misterije i patologije koja ima neodoljiv šarm i onu težinu koja je neobjašnjiva osim ako nisi u njoj. Zauvek suburbia.