DA SE PLOČASTIMO: Novosadski hajduci Stiff Buscemi donose razigrani rokenrol, a tempo spuštaju Perfume Genius i Destoryer

Nove albume imaju Perfume Genius i Destoryer, kao i novosadski bend Stiff Buscemi.

Perfume Genius – Glory

U vremenu hiperprodukcije, kakvo je današnje svetsko muzičko tržište, kvantitet je odavno pobedio kvalitet, a mi kao konzumenti možemo – da ne kažem moramo – da prihvatimo igru i „uživamo“ u ponuđenom, bez obzira na to šta mislili o konačnom pakovanju.

Iako počinjem ovako mračnim i pesimističnim tonom, nemam nameru da opljunem novi album Perfume Geniusa – Glory. Iako desetke koje mu kritika velikodušno deli možda više govore o tome da je prvih nekoliko meseci 2025. bilo muzički prilično tanko, pa smo spremni da prigrlimo sve što makar podseća na kvalitet, ili smo, jednostavno, pod uticajem preobilja proseka – naučili da muziku koja je dovoljno pop da je zapevamo, a dovoljno alternativna da je shvatimo ozbiljno, odmah svrstavamo među najbolje u godini.

Bilo kako bilo, Glory jeste jedno od većih muzičkih dostignuća 2025. godine. Perfume Genius, na svom sedmom izdanju, vešto kombinuje nežnost, senzualnost i zamišljenost sa upečatljivim refrenima i tihim pop pejzažima.

Ipak, ono što osvaja i zbog čega ostajemo do samog kraja jesu prve dve pesme na albumu – hitovi koji istovremeno pogađaju direktno u glavu i grle svojom toplinom. „It’s a Mirror“ je indie-pop gitarska avantura koja podseća i na Eliota Smita i na Sufjana Stivensa, ali filtrirano kroz prepoznatljivu estetiku autora koji je, nakon sedam albuma, konačno pronašao svoj glas – makar za one koji ga slušaju pažljivo.

Nakon pesme o liku iz ogledala, stiže saradnja sa Aldous Harding – „No Front Teeth“, pesma koja u refrenu donosi vrhunac albuma i jednu netipičnu energiju. Iako ostatak izdanja ne uspeva da dostigne ovaj nivo, odjeci tih prvih pesama vezuju slušaoce za Glory do samog kraja.

Malopre pomenuti Sufjan Stivens lebdi nad celim albumom – kao uticaj, stariji brat ili cimer pod čijim je krovom Majkl Alden Hadreas (pravo ime Perfume Geniusa) neko vreme boravio i plaćao kiriju.
Ono što je najveća vrednost ovog „naparfemisanog genija“ jeste njegov iskričav, krhak, gotovo ranjiv vokal koji zvuči kao da se obraća direktno vama. Pesme nude savršen beg iz stvarnosti, a Glory to dokazuje – sa potpunim majstorstvom.

https://citymagazine.danas.rs/popkultura/muzika/gazorpazorp-recenzija/

Destroyer – Dan’s Boogie

Den Bejar, čovek razdrljene košulje i gnezda od kose koje iz godine u godinu postaje sve sedije, pojavljuje se i ove godine sa izdanjem Dan’s Boogie. Bonvivan kakav jeste, već godinama peva – tačnije recituje – poluzainteresovanim vokalom preko raznih varijacija lounge muzike, nekad rasplesanije, nekad više psihodelične.

Dan’s Boogie počinje upravo u tom psihodeličnom tonu koji će fanove Flaming Lipsa podsetiti na njihova omiljena izdanja. Kako se album bude bližio kraju, sve više se seli u šansonjerski prostor – lako možemo da zamislimo Dena kao nekog modernog Arsena Dedića, naslonjenog na klavir, kako pripoveda i crta glasom slike čoveka koji je u svaku poru tela uneo toliko alkohola i drugih nedozvoljenih sredstava, da su mu ostale samo posledice – i sećanja.

Ipak, kao i prethodni albumi, Dan’s Boogie nosi isti teret – nije Kaputt.

Kaputt, iz 2011. godine, ostaje najbolje izdanje Destroyera, ali i jedan od najvažnijih albuma indie pop/rock žanra u 21. veku. Njime je Bejar patentirao stil – poluzainteresovanog gradskog šmekera, rasplesanog jezika spremnog na flert, i poluprazne flaše viskija u ruci. Te visine su teške za ponoviti.

Dan’s Boogie ih možda ne dostiže, ali je i dalje dovoljno rasplesan i zamišljen da zadovolji sve koji su uz Destroyera ostali do danas.

https://citymagazine.danas.rs/popkultura/muzika/buc-kesidi/

Stiff Buscemi – Jet Black Highdooks

Pre nekoliko godina, bend King Gizzard & The Lizard Wizard počeo je da eksperimentiše sa mikrotonalnim skalama inspirisanim muzikom sa Bliskog istoka i iz Afrike. Bilo je pitanje vremena kada će i ovdašnji bendovi krenuti u slične muzičke avanture.

Zato raduje što to kod novosadskog sastava Stiff Buscemi zvuči ovako dobro.

Na svom debi-albumu Jet Black Highdooks, kroz sedam pesama, bend nas vodi od lokalnog zvuka do Severne Afrike i vrelina Bliskog istoka – i to sve bez vokala, isključivo kroz instrumentalne komade obojene garažnom produkcijom i rokenrol energijom.

Ovo nije samo još jedan „etno bend“ koji se igra fuzijom – pesme imaju glavu, rep i, što je najvažnije, kičmu.

A kada se zovete Stiff Buscemi – igra reči na ime čuvenog glumca – normalno je da se i u nazivima pesama zadrži doza humora: od naslovne „Jet Black highdooks“, preko „Opium Popium“ do „Moi Te Pipais“.
Ako vam ovakav stil duhovitosti ne prija – možda i nije album za vas.

Bend čine: Ivan Krstić (gitara, sintisajzer), Luka Banjac (gitara), Petar Šćepanović (bas) i Dušan Prentović (bubnjevi), i biće sjajan dodatak domaćoj sceni bendova okrenutih instrumentalnoj muzici, istraživanju i punokrvnoj svirci.

Ako volite bendove poput The Cyclist Conspiracy, Ibar, Daliborovo Granje, Zagušljivi Dim, Musaka – slobodno dodajte Stiff Buscemi na taj spisak.