Teško je živeti: Džej Ramadanovski kroz sedam šansona i pauer-pop balada

Preminuo je i Džej Ramadanovski, svakako jedan od retkih folk pevača i zabavljača koji je iskoračio iz uvek nekako uskih okvira žanra iz koga je krenuo, uspevši tako da transcendira do sazvežđa viđenih za one koji su nadasve i na prvom mestu ikončne i unikatne pojave sa krupnim postignućima. Ako na stranu ostavimo u ovih par dana sve prisutne besmislice o nekakvom dorćolskom nadidentitetu, mirne se duše da utvrditi da je Džej, između ostalog, bio i autentičan ekvivalent francuskim šansonjerima i američkim bluzerima po ovdašnjim merilima i osobenostima. U jednoj reči samo – kruner (crooner); i sve to samo iz pozicije izvođača i sa počecima u oklevetanoj eri iz koje nam je, ako ćemo pošteno, ostalo pregršt odličnih pesama u zbilja širokom dijapazonu od, recimo, Mire Škorić, preko Dee Monka, pa sve do Kanal Tvida. A Džej je tu bio svoj na svome, siguran na svom prestolu, premda nekako suštinski nezainteresovan za nadmetanje, sa sjajnom zaostavštinom, na šta ćemo sebe i vas podsetiti kroz ovih nekoliko primera.

• Nedelja

Ovako zvuči i ovako stari i traje prava pravcata PESMETINA. Zaista, treba biti začuđujuće hladan i krajnje nepotrebno isključiv i ciničan pa da se ne shvati koliko nepatvorenog bluza ima u ovoj naoko melodijski i tekstualno krajnje jednostavno postavljenoj baladi. Nedelja je pesma ogromnog bola, pesma nedostajanja iza koga nema spasa, nema nagoveštaja srećnog ishoda, nema ničega osim te utrnulosti i tog golemog bola praznine, rastanka i promašenih šansi i pogrešnih izbora. A tako nešto će, izrazimo se muzičkom terminologijom, biti refrenski učestao duh koji će određivati brojne kasnije sporovoznije pesme iz njegovog repertoara.

• Upalite za mnom sveće

Nešto slično, ali uz tragizam kakav samo rusvaj koji ostane iza okončane ljubavi i bliskosti može da učini, primetno je upravo u šansonijerski obojenoj pesmi Upalite za mnom sveće, u kojoj čak i blago saharinski stihovi Upalite za mnom sveće, kao da me nema, ionako duša moja odavno je njena, puklo mi srce k’o da je od stakla, put do njenih usana je prečica do pakla zvuče krajnje ubedljivo i ranjivo. Naravno, pre svega zahvaljujući uobičajeno vrhunskoj i specifičnoj interpretaciji Džeja Ramadanovskog.

• Sunce ljubavi

Pominjana anglosaksonska odrednica kruner (crooner) najprimerenija je ovde – u slučaju moćnog spoja mediteranskog popa i zauzdane pauer-pop balade u kojoj sve pršti od iskrenosti i nepatvorenog ljubavnog bola. Ovo je tako lako pojmiti i zaista je teško ovome odoleti; kao što nas je, uostalom, učio Šekspir, Ko za rane ne zna, ožiljku se ruga.

• Zar ja da ti brišem suze?

Mediteranski postavljenoj šansoni (na srpski način, odnosno, prilagođenoj prostoru koji je neo-folk s kraja prošlog veka dopuštao takvim devijacijama od kanona) Džej je bio jako blizu već u svom prvom hitu, predstavljenom na davnih dana upokojenom festivalu MESAM; i tu je sve jasno, melodijski svedene pesme izrastale su u prave podvige kada se izvođenja prihvati Džej sa neglumljenim splinom u glasu.

• Gde ću sad, moja ružo…

Bez daljnjeg, šansona, ovdašnja, srpska, zdravkovićevskog tipa, ali uz savremeniji pristup izvođenju, koji, naravno, proističe isključivo iz Džejevih pevačkih kapaciteta i osobenog tretmana sveprisutnom trileru, je i ova izvrsna pesma neospornog i neosporno iskrenog bola. Refren, pak, donosi, lako uočljivu pauer-pop/rok sugestivnost stadionskog podtipa.

• Ugasila si me

S druge strane, takođe vrsni iskusni sentiš Ugasila si me…, uprkos glavnoj frazi na srpski shvaćenoj harmonici, stiže na nekoliko koraka do pop-varijacije na setni tango, ali, ono što je važnije i što ovu pesmu čini istinskim biserom, je snažan utisak da se Džeju ovde nepovratno veruje dok svodi račune urušene sreće u dobro znanim rimama poput ovih: Srušila si me ko oluja staru kuću, ostavila me da propadam u bespuću, a ja naivan, mislio sam da me voliš i da sam ti preko potreban...

• Uspori malo, sudbino sestro

Već je ovde bilo reči o splinu, kao, naravno, nužnoj posledici svođenja neveselih računa prohujale mladosti, a vrhunac baš na tu podtemu u opusu pokojnog Džeja Ramadanovskog srećemo u iznimno upečatljivoj odi prolaznosti svega u samo nekoliko minuta zvanoj Uspori malo, sudbino sestro (Do juče još na kraj sveta, vidi gde smo danas – ni povratka, ni leka, sve je stalo za nas).

I još: Čestitka manje, Bez početka nema ni kraja, Učini nešto, živote, Teško je živeti, Noćas mi se ne spava…

Naslovna fotografija: YouTube printscreen/Fm Sound Production