Jedan malo drugačiji Tomi Emanuel: Zašto voli Srbiju, zašto ne podnosi Tarantina, i koje po njegovom mišljenju najbolji gitarista na svetu

Ovih dana Tomi Emanuel gostuje u nekoliko gradova u Srbiji, sam sa svojom magičnom gitarom i svojih deset prstiju. Pre nego izađe na binu, i zapali više hiljada ljudi, razoružao nas je u opuštenom razgovoru jedan na jedan.

Znate ono kad kažu da kad pričate sa što većim zvezdama, oni su sve više opušteniji i spremniji na običan ljudski razgovor. To stoji ako zvezda sa kojom pričate nije došla da nadrkano izgovori par napamet naučenih floskula. Tomi Emanuel pre samog razgovora vas uvuče u ćaskanje, a da niste ni primetili da vam intervju već traje, a vi niste ni postavili prvo pitanje.

Na intervju sam došao u majici na kojoj je bio Leonardo Dikaprio iz filma “Once upon a time in Hollywod”. Pošto me je upitao šta mi je to na majici i kad je čuo da je to Tarintinov film, namrštio se kao da sam mu opsovao tri kolena unazad:
-Tarantino? Mrzim tog se***ju. Nikad nisam razumeo hajp.

I dok sam u sebi već razmišljao kako nisam baš dobro izabrao, kako sam iznervirao sagovornika, i da ću dobijati odgovore sa da i ne, Tomi Emanuel me je uvukao u jednu filmofilsku raspravu i dotakao se Tarantinovog filma iz deedesetih, “Petparačke priče”.

– “Svi moji prijatelji obožavaju taj film. Ja sam sigurno tri puta u životu počinjao da ga gledam i ništa mi nije bilo jasno zašto bih ja morao da volim taj film. Jel znaš šta je pravi film? Forest Gamp! To mi je omiljeni film. Robert Zemekis (reditelj filma) je veliki car. Voleo bih da ga upoznam nekad”, rekao mi je gitarista, a onda smo se konačno dotakli malo i ovih tema koje su nam donele poslednje dve godine. Kaže da je imao čak dva puta koronu, ali i da je zahvalan što je sve prošlo ok, i što može opet da putuje.

– “Mislim da deo našeg sveta žudi sa druženjem i za socijalizacijom, ali imate i deo sveta koga nije briga za to. Njima je bitan samo novac i progres, i ta dva sveta se ne sreću. Običan čovek i dalje želi da bude samo srećan među svojima, među onima koji su mu interesenatni. Zato ja sviram, jer me muzika povezuje sa takvim ljudima. To je stvar spirtualnosti. Muzika je jako bitan deo spiritualnosit. Međutim, najvažnije je da ne smemo da zaboravimo da uživamo. Nemojte stalno gledati u telefone i čitati vesti. Budite u ovom trenutku i uživajte. Ljudi su previše otuđeni u svojim malim svetovima napravljenim unutar njihovih mobilnih telefona.”

Prvu svirku u Beogradu je imao 2006. godine u Narodnom pozorištu. Kaže da čuva snimak tog koncerta i da mu je mnogo bitan, pogotovo bis, odnosno bisevi, jer ih je odsvirao pet, a na poslednjem „Imagine“ Džona Lenona kao svojevrsno poruku koju je publika prihvatila. Od tad trenutka, kako kaže, obožava Srbiju.

Priupitao sam ga kakav je osećaj kad čuje ili pročita tu titulu “najbolji gitarista na svetu” koja stalno ide uz njega, ali on je isplazio jezik i ispustio zvuk omalovažavanja te titule.

– Ma baš me briga. Trudim se samo da budem najbolja verzija sebe. Samo želim da budem najbolji danas, jer danas je sve što je važno. Ja stojim na ramenima svih onih muzičkih džinova koji su došli pre mene. Sve su već izmislili, ja samo treba da stojim i slušam i da sa poštovanjem naravno, ukradem neke njihove ideje.”

Bitno mu je da pomaže i bodri mlade jer su nekada njegovi heroji bodrili njega. Pitam ga da li je upoznao sve svoje heroje i da li je srećan zbog toga, jer znam mnogo koji su se pokajali kad su upoznali svoje.

– “Neviđeno sam srećan. Dovljno sam star pa sam upoznao Les Pola, Čet Atkinsa, Džeri Rida, uključijući čak i Nato Limu iz benda “Los Indios Tabajaras”. Upoznao sam ga u njegovim kasnim osamdesetim. Bio je u publici, kad sam ja imao radionicu i dok sam pričao o tonovima gitare rekao sam kralj tona sedi u prvom redu. Posle radionice, on je došao i rekao “Tomi, imam nešto za tebe” – i skinuo je svoju imaginarnu krunu sa glave i dao je meni. Taj osećaj je nešto što ne može da se prepriča.”

Možda ne voli da priča o tome kako je najbolji gitarista na svetu, ali voli da priča o tome kako je najgori pijanista na svetu. Obožava klavir, ali jednostavno nikad nije naučio da ga svira. Kad ne svira i ne sluša gitarsku muziku, voli, dok kuva pre svega, da sluša Sinatru i Big band orkestre. Možda tu ponekad uleti i neki Kvinsi Džons.

– “Ja sam songwriter i ja samo slušam ljude koji pišu i stvaraju svoju muziku. Bitlsi su za mene bili i ostali broj jedan u muzici. Uvek kažem za sebe da sam ja ipak songwriter koji se slučajno zadesio u gitarskom svetu.

Za kraj sam rešio još malo da ga maltretiram, pošto je već na početku morao da mi priča o svom omiljenom filmu. Pitao sam ga nešto što generalno niko ne voli, a to je da mi kaže ko su tri najbolja gitarista koji trenutno rade i sviraju.

– “Ima ih mnogo i ovo je stvarno teško pitanje. Svakako ću nekoga zaboraviti, pogotovo kad znamo svi koliko velikih gitarista ima, pogotovo u klasičnoj muzici danas. Ali teško je biti bolji i veći od Džoa Satrijanija. Njegov zvuk i njegovo pisanje muzike je zaista nešto veliko.”

Naslovna fotografija: EPA EFE