Turbo Trans Turisti – Važan i veliki: Put od tačke A (dobro) do tačke B (zlo) i nazad

Turbo Trans Turisti su se oglasili sa trećim studijskim albumom. Pred nama je “Važan i Veliki”.

Retko koji bend danas zvuči onako kako im ime sugeriše. Ljudi se sve češće poigravaju pošalica­ma, formom, hiper-stilizacijom, umanjivanjem ili uvećavanjem sopstvenih vrlina i mana. Pa tako moramo priznati da Vizelj ne zvuči kao prljavi kanal iz Borče, baš kao što ni Buč Kesidi nisu vestern heroji, već disko-pop dvojac.

Turbo Trans Turisti, međutim, zvuče baš onako kako im ime nalaže. Oni su putnici kroz muzičke hemisfere, a na tim putovanjima uspeju da zagrebu po raznim dolinama istorije rokenrola. Kada se vrate, poput nekakvog mini-Kontiki vodiča, naprave turističku razglednicu svega što su videli i doživeli. Samo što ono što imaju najpre izvrnu na unutrašnjost, zaliju znojem i pljuvačkom, sažvaću, pa nam bace u lice. To vam je to „turbo“ i „trans“ iz imena.

Novi album, treći po redu, važan je i veliki za njih. A osim što se bend tako oseća sa svojom novom muzikom, tako se album i zove – Važan i veliki.

Kako su već rekli – ovo izdanje je odgovor na turbulentno vreme koje je počelo pandemijom. U periodu bez koncerata muzičari su ostali sami sa sobom, gledali se u ogledalo i susreli se sa najdubljim temama: ljubavlju, egoizmom, gubitkom vere u sreću i smrću.

I zaista, album je drugačiji od onoga što smo dosad navikli od njih. Bend zvuči ozbiljnije, sređenije, „umiveno“, sa jasnom željom da svaka pesma ima svoj početak i kraj, svoju glavu i svoj rep. Za razliku od prethodnog albuma Ništa nije strašno, koji je protutnjao kroz naše živote kao jedna velika, srećna buka koja nas je nosila kao talas.

E sad, kada biste me pitali (kao što me niko ne pita), meni je Ništa nije strašno i dalje draži, ali to je moj lični problem. Pokušavam da ukalupim neukalupljivo, odnosno da bend smestim u fioku sumanutog post-panka i mekog i melodičnog nojza. A momci su krenuli dalje od te tačke, i to će im dugoročno koristiti mnogo više nego da su snimili Ništa nije strašno pt. 2.

Album otvara prvi singl Smešna laž, koja u svojim gitarskim rifovima priziva gitarske osamdesete, pre svega Pixies, da bi se nastavila jednim od vrhunaca albuma, pesmom Moj duh. To je onaj neočekivani optimizam koji treba staviti u vremensku kapsulu, da bi se jednoga dana pričalo kakav su bend bili TTTuristi.

Pored istraživanja i mešanja žanrova, oni su najdominantniji kada uđu u gruv i gotovo fanki raspoloženje, kao u pesmi Nemoj više nikad da me zoveš. Počinje mekim, lelujavim groovom, koji preseče kraut-rok rif kao da se odbija od zidova. Refren je lepljiv i već na prvo slušanje je jasno da je hit.

Na dva suprotna atmosferska pola nalaze se introspektivna, mračnija Rođendan, i široko raširenih ruku Samo slatka ljubav dve pesme koje naglašavaju širinu i spektar emocija koje su braća Mijušković imala na umu dok su slagala album.

A taj se spektar skuplja u završnoj pesmi. Važan i veliki, verovatno najambicioznija i najveća pesma na albumu, zvučno i muzički sabira sve prethodno. Miriše na psihodeliju Flaming Lipsa, dok pokušava da objasni redovnu bipolarnost mladog ljudskog bića jednog dana na vrhu, drugog na dnu, i tako celog života.

Turbo Trans Turisti su počeli kao kućni projekat. U međuvremenu, ili je zvuk pobegao kroz vrata i prozore te kuće, ili je sama kuća narasla od rifova i groove-ova pa sada svi mi živimo u njoj, a Turbo Trans Turisti nam iznajmljuju sobu zvanu Važni i veliki.

Bonus Video: