DA SE P(L)OČASTIMO: Poezija je rokenrol, a Tymock ima jedno od najoriginalnijih izdanja godine

Poezija sreće dron i post rock na novom mini albumu grupe Tymock.

Tymock – Gledamo kroz prozor kako gore kuće

Postavlja se pitanje — kad dođete u priliku da slušate i preslušavate svu tu novu muziku, gde je granica koju originalnost ne bi trebalo da pređe da bi publika mogla da uživa? Godinama unazad sam shvatio da ta granica nema neko objektivno mesto, već da se ona od čoveka do čoveka pomera. Pa je tako nekome dovoljno kad Bajaga reši da promeni ritam pesme, dok je nekima bitno da se svi instrumenti i vokali čuju podjednako glasno i disonantno — i da to bude ta muzika koja pomera granice.

Za mene, najoriginalniji (mada kako sam krenuo da koristim ovaj termin, shvatio sam koliko glupo zvuči) zvuk benda koji sam čuo ove godine, na ovim našim domaćim prostorima dolazi iz Niša — na EP-iju Gledamo kroz prozor kako gore kuće sastava Tymock.

Ova trojka stvara zvučnu zavesu od tihih dronova i post-roka koji plete više atmosferu nego muziku, iznad koje se pojavljuju stihovi. I to kao “poezija” stihovi, ne pevanje, ne rokenrol. Mada, neki od ovih izrecitovanih stihova su više rokenrol nego mnogo toga otpevanog, odvikano i zaurlano.

U pet pesama slušamo kako naš narator kroz ove apokaliptične predele, ili pesnik, kako vam već drago — pripoveda svakodnevne slike, ako je vaša svakodnevica Vilenvov nastavak Blade Runnera iz koje već ono beše godine budućnosti, ili Srbija 2025.

Prozaičnost stihova upravo vodi od duboko kontemplativno-filozofskih misli do lakih poentiranja koje više odgovaraju online svetu, i možete da ih zamislite kao neki vrlo pametan i više hiljada puta retvitovan tvit ili misao sa Instagram storija.

Misli, odnosno stihovi poput: „Popločao si život dobrim namerama, ali ti zvone pločice, ko ti je radio ovo?“ ili „Uzalud kao Silvija Plat u dresu Arsenala, idemo glavom gde drugi ne bi nogom“, iz pesme koja otvara album Antispasitelj, su upravo takve — da fasciniraju i zakače se za um i uvo, kako svojim humorom, tako i prepoznavanjem baš svih onih referenci koje nam bend ostavlja.

A ako se ne udubljujete u same tekstove (mada ako to ne radite, onda ovo svakako nije bend za vas), u samim naslovima imaćete razne putokaze u nivoe načitanosti i naslušanosti samog benda, kao i u količinu humora koju crpe iz, pretpostavljam, milenijalskog odrastanja. Pesma Dijane, pjan si je, kao i sama ta rečenica, postaje neka vrsta tajnog rukovanja kojih na EP-ju ima nekoliko, kojima će nam bend namignuti da su i oni, kao i mi, znali napamet epizodu Složne braće u kojoj Mute nani čita titl Beverli Hilsa.

Naslovima i referencama dokazuju da se ne zezaju kad u raznim materijalima nazivaju sebe post-emo bendom, jer se tim istim „rečnikom“ služe i mnogi američki post hardcore i emo bendovi, naravno, sa drugačijom muzičkom pozadinom. Emo je i prisutan u kritikama modernog čoveka koji se kreće kroz moderno vreme, nedovoljno spreman da se uhvati u koštac sa problemima i promenama dok mu život prolazi pored. (Nema gužve u staklenoj kući)

Originalnost na stranu — poređenja sa Goriborom se sama nameću. Kako je nekad davno na Popboksu pisalo, Goribor su probali da nauče kompjutere koji sviraju dabstep šta je bluz, dok ST sriče svoje besne stihove, utopljene uticajem devedesetih i raznoraznim jeftinim otrovima.

Tymock uzima poeziju i ističe je preko zvučne panorame i landscape-a koji više radi za same reči, nego što od nas traži da se upustimo u muzičke svetove. Stihovi Tymocka ipak, za razliku od ST-ovih, su više observacija onoga što se dešava oko njih, dok je borski pesnik više voleo da nam saopšti sve iz unutrašnjeg sveta pre nego što isti izvrne na posteljicu.

Tymock ipak uspeva da svojim hladnim prikazom stvari postane bend i svet za sebe, koji će biti teško svarljiv za mnoge. Svakako, slušajući ove pesme zafaliće vam ponešto. I meni fale ovde neke stvari. Fali mi da se ritam ponekad promeni, da udari neki bubanj. Fali mi da se barem pomalo promeni ton recitovanja. Ali fale meni i druge stvari u životu — da se promeni vlast, da se odselim u neku stabilniju klimu, da se vratim na fakultet, dobijem diplomu i zaposlim u nekoj drugoj sferi, da oprostim nekim prijateljima, a nekima uzmem za zlo to što sam im prećutao. Fale mi sve te neke stvari koje, po svemu sudeći, neću dobiti i neće se desiti — pa što onda da nabacujem krivicu bendu koji je tek u začetku svog postojanja?

Ovo je bend koji nije za svakoga. I pored mene, cenim da će još jedno 14 ljudi potpuno odlepiti za njima — ali hej, jel znaš kakvih je to kvalitetnih 15 ljudi?