Nova dramska premijera u Operi i teatru Madlenianum: „Da krenemo ispočetka” Erik-Emanuela Šmita

U Operi i teatru Madlenianum posle dužeg vremena nas očekuje jedna dramska premijera, tačnije melodrama. Tekst Da krenemo ispočetka, najigranijeg i najprevođenijeg francuskog autora, rado viđenog i na našim scenama Erik-Emanuela Šmita, u prevodu Nikole Bjelića, režira Andrea-Ada Lazić, kojoj je ovo treći komad koji režira po tekstovima ovog zanimljivog savremenog autora.

Komad Da krenemo ispočetka premijerno će biti izveden na Velikoj sceni Madlenianuma 1. oktobra, dok je prva repriza 2. oktobra, a druga 8. oktobra. Pratimo priču šezdesetogodišnjaka, uspešnog naučnika i Nobelovca koji se vraća u svoju staru kuću i tamo zatiče sebe iz mladosti u danu koji je bio presudan za neke važne životne odluke. Prošlost i sadašnjost se susreću, Aleksandar (Slavko Štimac), tj. Saša (Ljubomir Bulajić) se pita da li je dobro odabrao. U ulogama žena koje su bile bitne za ovu odluku su: Branka Petrić, Lana Karaklajić, Tamara Aleksić, Nadežda Jakovljević i Natalija Vlahović.

Ada je okupila proverenu ekipu bliskih saradnika: dramaturga Draganu Bošković, scenografa Nikolu Nikolića, kostimografa Jelenu Stokuću, kompozitora Andriju Pavlovića, Ivica Klemenc je saradnik za scenski pokret, dok je Milica Janketić radila scenski govor, a Srđan Jovanović je dizajner svetla. Da li je čovek slobodan da sam pravi izbore, ili mu sudbina nameće put kojim će ići? Koliko nas protok vremena i iskustvo, koje nam je dato menja? Da li bismo mogli da utičemo na njegov tok i posledice naših izbora, pitanja su koja razmatra ovaj komad.

Glavni junak, Aleksandar (u kreaciji neponovljivog Slavka Štimca) dobija priliku da se vrati u svoju mladost i da proveri varljivost čovekovog uverenja. Sreće se sa svojom sudbinom, u liku sebe mlađeg 30-ak godina, svojih ljubavi, voljene Baka Lu… U otvaranju tarota sudbine, oni će se pojaviti iz prošlosti onakvi, kakvih ih se on seća. Postoji li čista istina u sećanjima, ili je ona dar isključivo sadašnjosti, onoga što smo postali, opterećeni životnim iskustvom?

„Za ljudsku dušu je važno uvek ostati mlad”, kaže rediteljka predstave Andrea-Ada Lazić koji je komad režirala kao ozbiljnu komediju i dodaje: „u režiji obožavam da se poigravam ‘magijskim realizmom’, jer smatram da ono što čovek vidi okom nije jedina realnost koja nas okružuje. U drami Da krenemo ispočetka me je jako privuklo pitanje koje nas, verujem, sve muči, a to je – da imamo šansu da vratimo vreme, da li bismo nešto drugačije uradili u životu, i da li bi nas to odvelo do drugačijeg ishoda, ili je struktura naše ličnosti već odredila put kojim idemo?”

Filozof, romanopisac, pripovedač, pozorišni i filmski reditelj, ali pre i iznad svega dramaturg, savremeni francuski pisac Erik-Emanuel Šmit (Éric-Emmanuel Schmitt) rođeni je Francuz, a sada živi na relaciji Brisel-Pariz. Odrastao u porodici profesora fizičkog vaspitanja i uspešnih sportista, već u detinjstvu Šmit oseća veliku ljubav prema muzici i veoma rano počinje da svira klavir. Pozorište postaje njegova životna strast i on kao dete odlučuje da se posveti pozorištu u ulozi dramskog pisca. U pozorište se zaljubio kao osmogodišnjak, kada ga je majka odvela da gleda čuvenu dramu Sirano de Beržerak Edmona Rostana, sa Žanom Mareom u naslovnoj ulozi. „Pozorište je dvosmislenost, varka, deljenje, bratstvo“, reči su autora.

Ipak, Šmit se nije odmah bavio pozorištem i pisanjem, prvo je završio studije filozofije, kratko je bio profesor filozofije u gimnaziji i na univerzitetu. Već na studijama, baveći se problemom postojanja Boga iz ugla različitih filozofa i filozofskih škola Šmit, odgajan u porodici ateista, polako počinje da se pita o suštini života i mogućnosti postojanja Boga, udaljujući se od ateizma, a približavajući se na taj način sve više agnostičkom mišljenju, po kome nije moguće pouzdano utvrditi da li Bog postoji ili ne, budući da dokazivog (sa)znanja o tome nema. Ali jedne mistične noći, doživljava prosvetljenje koje ga usmerava ka pisanju. Ta noć se dogodila prilikom posete pustinji Sahara, kada se u planinskom masivu Hogar na jugu Alžira Šmit izgubio i proveo noć sam u pustinji pod zvezdanim nebom. To iskustvo će odlučujuće uticati na život i rad mladog profesora filozofije, o čemu Šmit piše u predgovoru svoje knjige Moja Jevanđelja:

Osim svojih dela, Šmit je uradio i nekoliko adaptacija za pozorište, prevoda za operu, scenarija za filmove i serije, a režirao je i dva filma po svojim delima. Takođe, veliki deo njegovih narativnih dela pisano je u prvom licu sa namerom da se postave na scenu, pa ih često i sam izvodi. Interesantno je navesti da je Fondacija Ane Frank izabrala Šmita da uradi novu adaptaciju Dnevnika Ane Frank za pozorište. Nakon što je uradio adaptaciju 2012, a pošto nijedno pozorište kom ju je ponudio nije bilo zainteresovano za izvođenje ovog dela, Šmit je 2012. kupio u Parizu pozorište Riv-Goš (Théâtre Rive-Gauche), i okupio ekipu glumaca i reditelja sa kojima od tada radi praizvođenja svojih dela, kao i dela autora sa kojima oseća književnu srodnost.

Šmitov međunarodni uspeh je ogroman. Osim što je najigraniji savremeni dramski pisac u Francuskoj, njegove drame najizvođenije su francuske drame u svetskim pozorištima. U njima, gotovo po pravilu, igraju najveći pozorišni i filmski glumci: Alen Delon, Bernar Žirodo, Šarlota Rempling, Žan-Pol Belmondo, Danijela Darije, Donald Saterlend, Marko Nikolić, Dragan Nikolić, Vojislav Brajović, Vesna Čipčić… Igrajući u Šmitovim komadima, mnogi su nominovani za nagradu Molijer za najboljeg glumca, a Danijela Darije je dobila nagradu Molijer za najbolju glumicu za ulogu u monodrami Oskar i gospođa u ružičastom mantilu, u svojoj 86. godini, dok je Omar Šarif dobio nagradu za najboljeg glumca na Filmskom festivalu u Veneciji 2003. i Cezara za najboljeg glumca 2004. za ulogu Ibrahima u filmskoj adaptaciji Gospodina Ibrahima i cvetova iz Kurana.

Njegove drame su filozofske, jer u svakoj od njih on postavlja određeni filozofski problem, a osnovni problem koji postavlja jeste pitanje „ljudske sudbine“, odnosno položaja čoveka u svetu. „Pišem pozorišne komade kako bih razmišljao sa pričama i likovima. Ne pronalazim nužno rešenja, ali formulišem misteriju i produbljujem je.“ U njegovim delima vera je veoma prisutna. Za njega, „Bog je onaj minimum koji je prisutan u svakom čoveku u obliku pitanja. Potreba za odgovorom ne sme da učini da zaboravimo na postojanje pitanja. Naš odgovor je samo jedan među odgovorima, ne i istina. Verovati ne znači znati. Verovati znači ukazati poverenje. Verovati znači pružiti poverenje svetu kada ga ne razumete. Verovati znači smatrati da je život veličanstven dar koji je u isti mah i dar smrti. Verovati znači misliti da univerzum nije apsurdan, već tajanstven.“ Šmit je optimista kada kaže: „Ja sam pisac nade u jednom svetu lišenom nade.“