Premijera opere „Don Kihot” u Narodnom pozorištu

Dirigent: Đorđe Stanković

Reditelj: Ivana Dragutinović Maričić                               

Scenograf: Miraš Vuksanović

Saradnik za glumu i scenski pokret: Ivica Klemenc

DULSINEJA Aleksandra Angelov, Željka Zdjelar, Jana Cvetković

DON KIHOT Ivan Tomašev, Miodrag D. Jovanović, Stefan Pavlović

SANČO PANSA Aleksandar Stamatović, Mihailo Šljivić

PEDRO, UDVARAČ Sara Ristić, Milica Damjanac

GARSIJA, UDVARAČ Anastasija Stanković, Iskra Sretović

RODRIGEZ, UDVARAČ Stefan Živanović, Siniša Radin

HUAN, UDVARAČ Darko Đorđević

ŠEF RAZBOJNIKA Predrag Gligorić

ČETIRI RAZBOJNIKA Ivan Debeljak/Slobodan Živković, Vuk Radonjić/Ranko Jović, Gavrilo Rabrenović, Milan Vranković

Narod, sluge, razbojnici.

Učestvuju hor i orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu.

Reč reditelja

Ko je Don Kihot danas? Šta su „njegove vetrenjače“? Protiv čega se bori? Za šta i za koga se bori? Koliko je ta borba besmislena i uzaludna? Koliko traga ostavlja?

Sve su to pitanja, koja sam kao reditelj, ali i kao običan čovek, žena, majka, postavljala sebi, dok sam razmišljala o konceptu i identitetu predstave. Nije mi bio izazov da po ko zna koji put publika gleda pomalo smešnog i luckastog starca u oklopu, na mršavom konjčetu, izdužene brade i razbarušene kose, kako sa kopljem u ruci juriša na vetrenjače, misleći da se bori sa divovima i čudovištima za čast i u slavu ljubavi prema uzvišenoj Dulsineji, a sve uz pomoć i povremeno iščuđavanje svog vernog sluge i prijatelja Sanča Panse.

Kako zaintrigirati današnjeg gledaoca, ponuditi mu nešto novo i dovesti ceo projekat do kraja, pogotovu u ovo teško vreme za sve nas, u vreme pandemije, pojačanih mera predostrožnosti, brige za druge i za sebe, zbog drugih? Mnogo pitanja se nametalo u procesu kreiranja i rada na ovoj predstavi. Mnogo teških trenutaka i bolnih gubitaka je doživeo svako od nas, a opet, jedino što sam od početka osećala kao neophodnost i glavnu „zvezdu vodilju“, bio je nepopravljivi optimizam i želja da Dobro na kraju pobedi i da ni jedna iskrena borba ne bude proglašena uzaludnom.

Naš Don Kihot, predstavlja čoveka, koji je pod starost doživeo da bude raseljeno lice, izbačen iz stana, njegova dragocena biblioteka rasturena, stvari razbacane, ali on se ne predaje i pronalazi u sebi i u svetu oko sebe, samo lepotu i ljubav. Viteški se bori i pobeđuje različite nedaće, zahvaljujući svojoj ulepšanoj slici realnosti, gledajući kroz „ružičaste naočari“. Na kraju, kada te ružičaste naočari spadnu, narušenog zdravlja, ali čiste i nevine duše, on doživljava prosvetljenje i odlazi u večnost, nastavljajući da treperi među zvezdama i da smišlja najlepše ljubavne stihove u slavu svoje Dulsineje, u slavu Lepote.

Njegova vera u ljubav, viteštvo, iskrenost, dobrotu, njegovo oduševljenje savršenstvom prirode i traganje za onim Božijim u nama, biva prepoznato od strane prijatelja i vernog pratioca Sanča, koji predstavlja Kihotovu vezu sa realnošću, koja često nije ni malo lepa i ni malo laka.

Sančo brani Kihota u svojoj nadahnutoj ariji u četvrtom činu, poredeći ga sa Isusom. Svet oko njega to trenutno ne razume, ali Kihotov duh nastavlja da živi i posle njegove zemaljske smrti. Boje koje on vidi, šire se među ljudima, snaga prirode pobeđuje, lepota pobeđuje, prava ljubav je neuništiva…

Posvećeno mom Don Kihotu

Naslovna fotografija: Željko Jovanović