Hibridni modeli rada

Ranije ustanovljena praksa da se ljudima plaćaju sati provedeni u kancelariji u odnosu na količinu posla koja se obavlja je dovedena u pitanje i pre pandemije, a poslednje skoro dve godine su samo ubrzale potrebu za revaluacijom kako i odakle radimo. Višedecenijski način rada koji je i dalje dominantan, rad u kancelariji od 9h do 17h, ubrzano zamenjuju novi modeli rada.

Kako je počelo?

Radni dan koji traje od 9h do 17h uvela je američka auto kompanija Ford Motor Company još 20-ih godina prošlog veka. Ovo radno vreme je postalo zakonski standard u Americi 1938. godine, kao pokušaj da se obuzda eksploatacija radnika u fabrikama. Dalje, advokati u Americi su 50-ih godina uveli „plaćanje po satu” kako bi naplatili vreme provedeno sa klijentima i vrlo brzo je pristup „vreme je novac” postao prihvaćen i u drugim industrijama. Danas, toliko decenija kasnije postavlja se pitanje koliko je logično da procenjujemo zaposlenog u odnosu na količinu vremena koje provodi u kancelariji, posebno jer zaposleni osećaju pritisak da ostanu do kasno samo da pokažu da su posvećeni svom poslu. Što je ironično, jer je u suprotnosti sa početkom ove priče, kada je satnica uvedena kako bi sprečila eksploataciju radnika.

U kontekstu poslovanja jedna od ključnih stvari koje su proistekle iz pandemije je to što su kompanije prihvatile činjenicu da moraju da osmisle nove modele rada, a hibridni model se nameće kao novi standard. Pandemija je uticala na to da zaposleni ne odlaze u kancelariju mesecima, što je omogućilo mnogima da menjaju lokacije odakle rade – ne samo odlazak iz grada u selo, već i iseljavanje iz grada ili zemlje u kojoj su radili.

Sa laganim povratkom regularnog poslovanja, poslednja istraživanja su pokazala da većina zaposlenih ne želi da odustane od rada na daljinu. A kompanije više ne mogu da odbijaju ovu promenu uz izgovor da je komplikovana, što je često bio slučaj pre 2020. godine.

Hibridni model

Hibridni model rada je organizacija poslovanja koju čini kombinacija rada u kancelariji i rada na daljinu. Zaposleni imaju mogućnost da biraju kada rade od kuće, a kada iz kancelarije. Ne postoji jedan hibridni model koji odgovara svima, već svaka kompanija razvija hibridni model zasnovan na sopstvenim potrebama i potrebama svakog zaposlenog pojedinačno.

Hibridni model uključuje zaposlene koji rade od kuće, zaposlene koji povremeno dolaze u kancelariju i zaposlene koji veći deo vremena rade u kancelariji.

Najveće promene koje se očekuju u primeni hibridnog modela su:

1. Promena radnog prostora – kada je samo deo tima u kancelariji, uloga kancelarije se menja. Prema dosadašnjim primerima ta promena se ogleda uglavnom u tome što kancelarije postaju prostori za saradnju i razmenu mišljenja. Pojedinačni stolovi se zamenjuju prostorima za okupljanje celog tima.
2. Promena virtuelnog prostora – Zoom, Slack i drugi digitalni komunikacioni alati na radnom mestu će nastaviti da igraju ogromnu ulogu u prelasku na hibridni model. Ali u tranziciji, poslodavci imaju priliku da poboljšaju način na koji njihovi zaposleni koriste ove alate i mogućnost da uvedu nove aplikacije za jednostavniju razmenu mišljenja.
3. Promena pogodnosti za zaposlene – Prelazak na rad na daljinu učinio je pogodnosti u kancelariji, poput organizovanih ručkova, „casual Friday” i team building aktivnosti suvišnim. Posebno u situacijama u kojima deo tima radi iz kancelarije, a deo na daljinu, ovakve pogodnosti mogu dovesti do stvaranja tenzija i osećaja zapostavljenosti među zaposlenima. Biće potrebno osmisliti pogodnosti koje će uključivati sve zaposlene bez obzira na lokaciju rada, kako bi se svi osećali podjednako vrednovani.
4. Procena zaposlenih – Da bi se osigurala jednakost u hibridnom radnom okruženju, lokacija sa koje se radi mora biti isključena iz procene učinka i razmatranja plate.

Danas, poslovni svet ima neverovatnu priliku i potencijal da ponovo osmisli radno vreme, radno mesto i načine na koje motiviše i razvija svoje zaposlene. Protekla godina je pokazala da mnogi poslovi mogu da se obavljaju na daljinu, a sloboda da svaki zaposleni donose odluku o lokaciji sa koje želi da radi je ključna u definisanju novog „radnog okruženja”.

Korporativni dres kod odlazi u istoriju

Većina korporacija je imala strogo propisan dres kod koji je podrazumevao formalni stil oblačenja. Za muškarce to je bilo odelo, ili sako i pantalone uz obaveznu kravatu. Oblačila su se odela neutralnih, tamnih tonova – crna, siva, teget uz belu ili svetloplavu košulju. Za žene su važila slična pravila, kostimi, ili bluze i suknje, uglavnom do kolena, zatvorene cipele sa petom… Odstupanja su bila moguća za takozvani „casual Friday”, petkom kada je bilo dopušteno malo ležernije oblačenje. Danas, a naročito posle pandemije, izgleda da su korporacije odustale od ovih pravila oblačenja i da zaposleni sada imaju mnogo više slobode u odabiru odevnih kombinacija.