Parada ponosa i krivične prijave zbog vređanja osećanja

Srbija je sekularna zemlja. Niko u njoj nije dužan da se povinuje tuđim verskim ubeđenjima. Govor mržnje, diskriminacija, nasilje ili uništavanje imovine su kažnjivi. Sloboda govora, kritika ili umetničko izražavanje nisu, s razlogom. Prava bi trebalo da štite sve nas i u njihovoj primeni nema mesta za izuzetke. 

Horor koji živimo posledica je toga što su pojedinci uzurpirali ključne pozicije i uspešno mešetare mimo reda i zakona. Ali halabuka, koja se svake godine podigne pred Paradu ponosa, ne spada u tu kategoriju. Nijedno pravo koje se odnosi na LGBT zajednicu u Srbiji ne predstavlja povlasticu. Štaviše, mnogo toga što važi za heteroseksualne pojedince i parove nedostaje. Da bi se shvatio opseg nepravde prouzrokovane predrasudama, dovoljno je reći da su pojedine trans osobe, koje su po savetu i nadzoru lekara prolazile kroz proces korekcije pola, bile onemogućene da dobiju nova dokumenta ukoliko nisu sterilisane. Drugim rečima, sve do februara ove godine, uslov za dobijanje obavezne lične karte za transpolnu osobu bio je vađenje reproduktivnih organa.

Vratimo se zato sada na priču o pravima. Ne, ne može se reći za nekog geja ili vernika da je majmun i bolesnik. Ali, uverenja se mogu nazvati svakakvim. Smešno je neznanje pojedinih perjanica desničarskih pokreta koje ne biraju reči pa, kada dobiju zabranu na društvenim mrežama ili propisanu kaznu, jadikuju kako im je tim postupkom ugrožena sloboda govora. 

Javne ličnosti, u koje spadaju i političari, imaju poseban tretman u zakonodavstvu – manje su zaštićene. Tužbe zbog direktnih epiteta i surovih kritika mogu da podignu, ali će izgubiti proces. Ako ne u okvirima našeg prilično korumpiranog sudstva, onda svakako u Strazburu. Razlog je jednostavan i važan: ljudi koji imaju moć, uticaj i donose ključne odluke mogu predstavljati opasnost po društvo, zbog čega, kao takvi, ne smeju biti nedodirljivi u javnosti.

Uprkos svemu, poslednjih dana ponovo slušamo mnoge koji ne poznaju granice. Milica Đurđević, potpredsednica Srpskog sabora Zavetnici, izjavila je u jednoj televizijskoj emisiji kako se boji da će morati da podigne krivičnu prijavu zbog Parade ponosa. Pokazala je, između ostalog, fotografiju jednog od prošlogodišnjih učesnika u ženskoj narodnoj nošnji i rekla kako se ne pleše oko šipke tako odeven. Kao da ona ima pravo da odlučuje o tome ko će i na koji način da se šminka i oblači? Narodna nošnja nije njeno vlasništvo. Koliko pripada Milici, toliko pripada i učesniku parade. Potom, Milica se zapitala i šta će deca na paradi, o čemu, podrazumeva se, ne odlučuje ona, već roditelji te dece.

Konstantno zaboravljamo, ako smo ikada znali, šta zaista znači demokratija. To što gledamo procente i brojimo svaku glavu kad glasamo, ne znači da neko može, oslanjajući se na stavove većinskog stanovništva, da propisuje kako će neko drugi, na primer, da se kostimira. Sloboda jedne osobe ograničena je merom posle koje se ugrožavaju prava i slobode drugih. Ako stvarna pretnja ne postoji, osećanja, sablažnjenost i diskusija da li se nešto nekome više ili manje dopada u ovom slučaju uopšte nisu merodavni, niti važni s pravne tačke gledišta.

Pitanje koje bi trebalo postaviti jeste: zašto vernici i desničari misle da mogu da nameću svoje stavove drugima? Teško je pronaći uvredljiviju zamisao i štetniju po slobodno društvo. Srpska pravoslavna crkva nije ni najmanje ugrožena, kao ni sloboda da svako ispoljava verska uverenja kako želi. Nijedna Parada ponosa to nije dovela u pitanje. Očekivanje da je LGBT populacija dužna da bude pažljiva, dok je vrhovnim predstavnicima crkve, poput Amfilohija Radovića, dozvoljeno da kažu šta god požele, bez osude vernika ili bilo kakve kazne (Pahomije?), krajnje je apsurdna.

Bahatost pojedinaca i desničarskih pokreta posledica je banalnog malograđanskog moralisanja. Njihov patriotizam je ideologija koja se hrani stvaranjem neprijatelja. Ako neprijatelja nema on se izmisli, a najlakše ga je pronaći među manjinama i strancima. Kad se takvo „rodoljublje“ ogoli od demonizacije neistomišljenika, borbe protiv LGBT populacije, sukoba sa susedima, politike protiv migranata, pripadnika drugih religija ili Zapada, od njega, nažalost, ne ostane ništa.

BBC na srpskom preneo je da su se pojavile fotografije krivičnih prijava protiv učesnika Parade ponosa, koji je na protestu nosio ikonu Bogorodice s oreolom u duginim bojama. Da situacija bude tužnija, ikonu je s najboljim namerama nosio Nik Jovčić Sas, aktivista i vernik Srpske pravoslavne crkve iz Velike Britanije. Rekao je kako veruje da nas pravoslavlje uči da Bog voli i štiti sve koji pate. „Želeo sam da donesem ikonu, jer mnogo LGBT ljudi ne vidi ikone na pravi način. Ikone pripadaju i nama koliko i svima ostalima. Ikone su ljubav“, izjavio je.

Ako je Nik dobio prijavu zbog šarene ikone, bezbroj rukotvorina moglo bi da postane nepoželjno, a pola sveta poslato u zatvor. Brojne Karavađove slike bile su zabranjene još u njegovo vreme. Albreht Direr je naslikao sebe poput Isusa. U video radu Marine Abramović muškarci u narodnoj nošnji pokazuju polne organe. Živko Grozdanić Gera napravio je skulpturu patrijarha Pavla kog je oborio meteor. Martin Skorseze režirao je film Poslednje Hristovo iskušenje. Kevin Smit Dogmu. I tako unedogled.

Pokrenuta licemerna borba vernika zato je osuđena na pravni ćorsokak. Šta bi se desilo kada bi ateisti ili pripadnici drugih konfesija počeli da podižu krivične prijave? A nije da nema osnova. Naprotiv. Većina naših vernika seti se Boga samo kad im to odgovara. Draži mi je zato gej momak s ikonom koji poziva na ljubav, nego vernik koji poziva na diskriminaciju i nasilje.

Naslovna fotografija – Nik Jovčić Sas i protest protiv parade (foto bbc.com (levo), Mateja Beljan, telegraf (desno))