Potez koji je pola veka bio zabranjen: Salto se vratio na olimpijski led i posebno oduševio Novaka Đokovića

Decenijama je jedan potez u umetničkom klizanju nosio reputaciju gotovo zabranjenog voća — spektakularan, riskantan i na granici prkosa pravilima. Salto unazad, poznat i kao backflip, dugo je bio sinonim za bunt, kaznu i opasnost, element koji je razdvajao tradicionaliste od onih koji su verovali da sport može biti i akrobatski spektakl.

Priča počinje sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Na Zimskim olimpijskim igrama 1976. u Inzbruku, američki klizač Teri Kubička izveo je salto i tako postao prvi — i narednih pola veka jedini — sportista koji je taj potez legalno prikazao na olimpijskom ledu.

Samo godinu dana kasnije, Međunarodna klizačka federacija (ISU) povukla je oštar potez i zabranila salto. Zvanično objašnjenje bilo je bezbednosne prirode: smatralo se da je previše rizičan i da ne poštuje osnovno pravilo discipline prema kojem svaki skok mora biti prizemljen na jednu klizaljku. U praksi, salto se često završavao doskokom na obe noge, zbog čega je tretiran kao akrobatski trik, a ne kao klizački element.

Ipak, iza odluke su stajali i estetski razlozi. Umetničko klizanje tog vremena snažno je insistiralo na eleganciji, baletskom izrazu i klasičnoj formi, pa su pojedini smatrali da takvi pokreti deluju suviše cirkuski, pa čak i neprimereno za sport koji je gradio imidž umetnosti na ledu.

Najčuveniji čin prkosa dogodio se na Olimpijadi u Naganu 1998. godine. Francuska klizačica Surija Bonali, svesna da zbog povrede i sudijskih kriterijuma neće stići do medalje, odlučila je da publiku počasti trenutkom koji će se pamtiti. Izvela je salto i to sletanjem na jednu nogu — tehnički impresivan potez koji je prkosio i pravilima i očekivanjima. Sudije su je kaznile oduzimanjem bodova, ali je Bonali postala simbol slobode izraza i podsetnik da sport ponekad nadilazi birokratske okvire.

Tek decenijama kasnije pravila su počela da se menjaju. U junu 2024. godine ISU je priznao da u eri četvorostrukih skokova i sve većih tehničkih dometa zabrana salta više nema smisla. Bio je to signal da umetničko klizanje ulazi u novu fazu — onu u kojoj se tradicionalna estetika i savremena atletika mogu susresti bez sukoba.

Na Zimskim igrama u Milanu 2026. promena je dobila svoju spektakularnu potvrdu. Američki klizač Ilia Malinin, poznat kao „bog četvorostrukih skokova“, nije samo izveo program — on je ispisao istoriju. U atmosferi naelektrisanoj borbom za zlato protiv japanskih rivala, Malinin je ubacio salto unazad izveden gotovo bez napora. Dvorana je eruptirala, a poseban utisak ostavio je doskok na jednu nogu, potez koji je čak i Novaka Đokovića na tribinama ostavio u neverici.

Bio je to prvi zvanično dozvoljen salto na olimpijskom ledu posle pola veka — simbol generacijskog zaokreta i dokaz da umetničko klizanje više ne mora da bira između discipline i spektakla.

Danas, kada granice između sporta, performansa i zabave postaju sve tanje, ovaj potez predstavlja savršenu metaforu vremena: hrabrost da se tradicija preispita i prostor da kreativnost ponovo uzleti.