“Uprkos opštoj medijskoj blokadi, vaša igra i vaše reči dopiru”: Dragan Nikolić je ’96. držao govor studentima, koji je ponovo aktuelan i viralan na mrežama

Na internetu se ovih dana ponovo zavrteo snimak iz 1996. godine. Dragan Nikolić, sa studentima. Zrnasta slika lošeg kvaliteta, sa kamere koja je tad bila vrhunac studentske borbe.

Legenda glumišta, ali i čovek koji je umeo da ćuti kad treba i da govori kad je najvažnije.

Ovog puta, govori studentima, onima koji su tada, kao i danas, zauzeli fakultete, blokirali ulice, razbijali tišinu svojim prisustvom. I ono što im govori, gotovo trideset godina kasnije, zvuči neverovatno poznato, gotovo jezivo tačno:

Dragan Nikolić sa studentima 1996. godine:

“Ja kao glumac govorim celog života nečije tuđe reči, koje jesu smislili neki pametni ljudi, ali su te reči ipak tuđe. I vi treba da slušate sve te mudre i pametne ljude koji vas posećuju ovih dana, ali morate govoriti svojim rečima, morate voditi svoju brigu. Budite ubeđeni da, uprkos opštoj medijskoj blokadi, vaša igra i vaše reči dopiru. Dopreće i postići će svoj cilj. Samo ako ne odustanete. Nemojte odustati!”

Na TikToku, Instagramu i Twitteru sada se ta poruka deli kao neka vrsta duhovnog vodiča. “Kao da je snimljeno juče”, kažu u komentarima. “Glas razuma u vremenu buke.” I zaista — retko ko je umeo tako tiho da kaže nešto što odzvanja.

Blokade nekad i sad

Na protestima i blokadama koje poslednjih dana paraju gradove — od Beograda do Novog Pazara — ponovo su studenti u prvim redovima. Ponovo se ne odustaje, i ponovo ima nečeg gordog u tom sedenju na asfaltu, u podignutim transparentima, u svakom pogrešnom pismu koje neko ispisuje na majici, ali ispravno oseća.

Razlika je možda u tehnologiji — danas se sve dešava uživo, svi snimaju, svi prate, svi dele. Ali suština je ista. Onda su studenti tražili istinu naspram mraka devedesetih, a danas traže dostojanstvo naspram nasilja i cinizma.