“Ovo mora negde da se prijavi”: Slike životinja u beogradskom Zoo vrtu su najužasniji prizor koji ćete videti danas

Priča o nemaru o životinjama u Zoo vrtu u Beogradu konstantno dolazi do ljudi, ali se o tome ipak ne govori dovoljno.

Na društvenim mrežama su osvanule fotografije nekih životinja iz beogradskog Zoo vrta koje izgledaju zaista tragično. Na njima se vidi lav, u jako lošem i gotovo nepropoznatljivom stanju, ptica kojoj fali pola kljuna, kao i jaguar sa ranom na nozi.

Među ljudima koji su izrazili zgražavanje nad ovakvom situacijom, našao se i čovek koji je devedesetih volontirao kao klinac, pun entuzijamzma i ljubavi prema životinjama. On je ipak naglasio da sve đto je tamo video ide u prilog tezi da zoo vrt mora da se izmesti i potpuno ponovi omisli.

“Prvo, lokacija zoo vrta nikada nije, niti će, odgovarati standardima zoo vrtova jer nema zemljane površine a ni trave na kojoj borave životinje. Čini mi se da je površina zoo vrta bila u to vreme nešto oko 6 hektara, i na tu površinu bilo je smešteno 2000 životinja. Standard za gradski zoo je 20 hektara. To je već bilo dovoljno da se od strane mnogobrojnih asocijacija zoo vrtova naš oceni kao da ne ispunjava ni minimum uslova, shodno tome, nije član ni jedne od evropskih (ili bilo kojih drugih) asocijacija i ne sarađuje ni sa ostalim članicama.

Drugo, vrlo je bučna lokacija, tramvaji, teretni kamioni, automobili, kafići iznad zoo vrta, posle toga i čuveni Beer fest, nikada nije bilo mira za životinje. Tvrdnja da su zoološki vrtovi u mnogim gradovima u blizini centra jeste tačna, Berlin je jedan od najboljih primera za to. Tačno je, međutim, i da su uslovi u kojima borave životinje u berlinskom vrtu nemerljivo bolji od ovih u beogradskom.

Životinje koje su mahom potekle iz šuma, džungle, sa otvorenih ravnica, travnjaka a premeštene su da žive u malim, skučenim kavezima sa betonskim podom (polarni medved je bio smešten u 12 kvm, 4 lisice u 8 kvm, itd). Usled godina zapostavljanja i nehumanih uslova, većina životinja se ponašala potpuno abnormalno, neke od njih su tresle glavom i uvjale vratove, često su grizle šipke pa lomile zube, koprofagija je bila uobičajena stvar za mnoge vrste, prekomerno lizanje od čega im je opadala dlaka, neke od životinja su grzle sebi noge ili repove, pa smo stalno čistili neku krv sa podova. Stanje u kavezima je bilo da ti se stomak okrene, od smrada do delova krzna, kože, zuba i slično.

Tu je za mog boravka a naročito kasnije, bilo svega i svačega. Mladuncima suprotnog pola, poteklim od iste majke i koji su odrastali zajedno, bilo je dopuštano da se međusono pare, što je uzrokovalo da naredne generacije bivaju rađane sa deformitetima i kojekakvim bolestima, lavica je umrla na porođaju posle preko 70 sati muke jer nije bilo stalno zaposlenog veterinara, tigar je umro od sepse nakon što se izranjavio na šipke od kaveza, slonovi su od stajanja dobijali rak stopala, od čega je tri uginulo, par životinja je uginulo od depresije i gladi jer su odbijale da jedu (među njima i bizon), silni flamingosi su zbog niskih temperatura uginuli, bolesti kao što su tuberkuloza, hepatitis i šuga bile su normalna stvar (jer po tadašnjem upravniku “to je normalno kod životinja”) i tako u nedogled.

Postoje i priče koje ja ne mogu da potvrdim, ali gde ima dima ima i vatre” napisao je ovaj anonimni komentator i dotakao da za mnoge stvari najveću odgovornost snosi bivši direktor vrta Vuk Bojović.