Na nastupu Plavog Orkestra u Republici Srpskoj je nestalo struje, ali publika je krenula da “pumpa” i ovo je video o kom priča ceo Balkan

Dok su hiljade ruku bile u vazduhu, a publika u horu pevala stihove „Ako su to samo bile laži“, na Tjentištu je nestalo struje. Ne, nije bio deo scenografije. Bio je to trenutak neplanirane tišine, taman usred koncerta Plavog orkestra na ovogodišnjem OK Festu. Ali ono što je usledilo bilo je sve osim tiho.

Samo nekoliko sekundi trebalo je publici da se snađe. Mrak? Nema problema. Umesto zbunjenosti – ritmično skandiranje: „Ko ne skače, taj je ćaci!“, praćeno nezaobilaznim pokličem: „PUMPAJ!“. Zvuk protesta koji se sve češće čuje po trgovima i ulicama Srbije, sada se, gotovo organski, preselio i u Republiku Srpsku.

U mraku koji je slučajno (ili simbolično?) zavladao, festival je na trenutak prestao da bude samo muzički – i postao politički performans. Bez govora. Bez transparenta. Samo ritam, glas, i potreba da se nešto kaže – makar u skoku.

Ironija nije mogla biti veća – pesma prekinuta nestankom struje nosi stihove o sumnji, laži i razočaranju. A bend koji je 80-ih okupljao Jugoslaviju sada je neplanirano postao zvučna podloga jednog drugačijeg jedinstva: onog koji pulsira kroz generacije koje žele da kažu „dosta“.

OK Fest je poznat po svojoj opuštenosti, lokaciji punoj istorijskog tereta, i razbarušenoj festivalskoj energiji. Ali ovog puta, između planina, gitarskih rifova i mraka, prošvercovala se i poruka. Niko je nije planirao, ali svi su je osetili.

U vremenu kada se svetla često selektivno gase, a mikrofoni utišavaju, publika na Tjentištu je uradila ono što zna najbolje – pretvorila pesmu u poruku. Bez uputstva. Bez dirigenta. Samo iz stomaka.

I možda je baš zato taj trenutak mraka bio jedan od najsvetlijih na celom festivalu.