5 manje poznatih činjenica o sletanju na Mesec

Na današnji dan 1969. godine Nil Armstrong je napravio prve korake na Mesecu, što je bio znak da je misija Apolo 11 ispunila svoj cilj. Amerikancima je pošlo za rukom da dovedu čoveka na zemljin prirodni satelit i time je ova zemlja preuzela vođstvo u svemirskoj trci sa Sovjetskim savezom. Dosta članaka i knjiga je ispisano o ovom važnom istorijskom događaju, a on je takođe bio u fokusu mnogih emisija i igranih filmova.

Danas ćemo vam otkriti neke manje poznate detalje o sletanju na Mesec, koji će vam možda biti zanimljivi.

Mesečevo tlo ima specifičan miris

Kada su Armstrong i Oldrin kročili na Mesec, oni nisu bili sigurni na kakvo tlo će sleteti. Ispostavilo se da je ono bilo čvrto kao stena, ali je dvojici astronauta ipak pošlo za rukom da sakupe uzorke tla za analizu. Dok su hodali na površini Meseca, prljavština se lepila za njihova odela, pa su je nenamerno uneli nazad u letelicu.

Kada su se našli unutra, oni su otrkili da prljavština sa Meseca ima poseban miris, koji su oni uporedili sa mirisom pepela u kaminu, vazduha nakon vatrometa i baruta. Nažalost, naučnici na Zemlji nikada nisu imali priliku da udahnu dašak mesečeve prljavštine, budući da su uzorci igubili svoj miris dok su stigli do njihove laboratorije. „Miris meseca je ostao na mesecu“, napisao je kasnije Čarls Fišman, autor knjige One Giant Leap.

Džon F. Kenedi nije bio preterano zainteresovan za svemir

U svom čuvenom govoru u kome je najavio plan za spuštanje na Mesec, američki predsednik Džon F. Kenedi je rekao svetu da će SAD „zaploviti ovim novim morem jer postoje nova znanja koja treba steći i nova prava koja se moraju osvojiti i koristiti za napredak svih ljudi“. U stvarnosti, Kenedi nije bio preterano zainteresovan za svemir.

Tajna dokumenta i snimci iz tog vremena otkrivaju da je on pre svega bio motivisan željom da nadmaši Sovjetski savez u svermirskoj trci, a manje istraživanjem vasione zarad novih saznanja. Njegov potpredsednik Lindon B. Džonson mu je rekao da „onaj ko kontroliše svemir, kontroliše svet“, zbog čega je Kenedi odlučio da njegova administracija pruži veliku podršku svemirskom programu.

Astronauti su na obuci hodali „postrance“

Obuka astronauta misije Apolo 11 za istraživanje Meseca bila je veoma težak zadatak. NASA je morala da obezbedi širok spektar simulacija za astronaute, nagađajući kakvo bi njihovo iskustvo na Mesecu moglo da izgleda. Jedan od treninga kroz koje su prošli astronauti bilo je uzletanje i sletanje Lunarog modula, vozila s kojim je trebalo da se spuste na Mesec.

Drugi trening je simulirao hodanje u atmosferi niže gravitacije kakva je na Mesecu. Pre nego što je 1966. izgrađen NASA-in prvi istraživački objekat nulte gravitacije, astronauti su u ranoj obuci bili obešeni bočno, tako da su im stopala hodala po vertikalno nagnutim zidovima. Kao što možete zamisliti, to baš i nije bio osećaj nulte gravitacije, ali u to vreme to je bio jedini metod koji je NASA koristila u ovu svrhu.

Aktivisti za građanska prava su iz prvih redova gledali lansiranje rakete ka Mesecu

Većina Amerikanaca stajala je iza ovog poduhvata, ali bilo je i onih koji nisu bili preterano uzbuđeni zbog odluke vlade da potroši nekoliko stotina miliona dolara za slanje šačice ljudi na Mesec. Na dan lansiranja rakete, grupa aktivista za građanska prava okupila se ispred svemirskog centra Kenedi u znak protesta. Oni su došli sa dve mazge i drvenim kolima kako bi pokazali kontrast između najsavremenijeg raketnog broda i prevoznog sredstva najsiromašnijih slojeva stanovništva.

Tomas O. Pejn, administrator organizacije NASA, razgovarao je sa demonstrantima. On se nadao da će lider za građanska prava, Ralf Aberneti, „prikačiti svoja kola za našu raketu, koristeći svemirski program kao podsticaj naciji da se hrabro pozabavi problemima u drugim oblastima”. Posle nekoliko dugih razgovora sa Abernatijem, Pejn je uspeo da ubedi grupu demonstranata da prestane sa protestima i dozvolio im je da iz VIP prostora gledaju lansiranje rakete. Pejn je očigledno bio prilično ubedljiv, jer su se naposletku demonstranti molili za astronaute i njihov bezbedan povratak na Zemlju.

Naučnici su se plašili svemirskih klica

Mesec je bio ogromna nepoznanica, a naučnici nisu bili sigurni kakva vrsta bakterija postoji na njemu i šta će se vratiti na Zemlju nakon povratka letelice. Bilo koja vrsta smrtonosne svemirske kuge mogla bi se preneti na Zemlju u odelima astronauta. Kako bi sprečili širenje bilo potencijalno problematičnih svemirskih klica, naučnici su smislili plan.

Astronauti su sleteli u Tihi okean 24. jula 1969. i oni su odmah prebačeni u Lunarnu prijemnu laboratoriju u svemirskom centru Džonson, mobilnom karantinskom objektu. Bili su primorani da neko vreme ostanu na toj lokaciji, s ciljem da eventualno ne šire bilo kakve smrtonosne svemirske klice. Armstrong je čak proslavio svoj 39. rođendan dok je bio u karantinu. Na kraju im je odobreno da napuste objekat i konačno su pušteni na slobodu 10. avgusta 1969. godine.

Izvor: Vintage News
Naslovna fotografija: NASA / Neil A. Armstrong / Public Domain / Wikimedia Commons