Da li se sećate najvoljenijeg simbola Jugoslavije: “Ne pitam za cenu, samo da još jednom pojedem viršle iz crvenog kioska”
Sredinom pedesetih u Beogradu su se pojavili drveni kiosci u kojima su se prodavale barene viršle u kiflama ili malim, ovalnim zemičkama i sa senfom.
Kiosci su bili postavljeni na mestima najvećih okupljanja ljudi – na Tašmajdanu, na Trgu republike, Terazijama… Vrlo brzo nijedan odlazak u bioskop ili sastanak sa društvom nije mogao da prođe bez „viršle u zemički“ – domaće preteče hot-doga.
Ipak, prava revolucija nastupila je sedamdesetih sa dolaskom, danas legendarnog, „crvenog kioska“.
Sve je počelo kada je 1967. godine na konkursu za „Beogradski kiosk“ – mali objekat koji bi radio kao prodajno mesto, pobedio mladi slovenački dizajner Saša Mahtig sa svojim projektom „K67“. Kiosk po njegovom projektu patentiran je iste godine (otuda i ono „67“ u nazivu“) i uskoro je postao jedan od simbola Jugoslavije. Dizajn se smatrao toliko revolucionarnim da je bio izložen i u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku – MOMA, piše istorijskizabavnik.rs.
Iz crvenog kioska čulo se samo jedno pitanje: “Senf?”
Koncept prodaje viršli i kobasica na ulicama te 1967. godine, zaživeo je preko noći. Kiosk je bio jarko crvene boje, a na njemu su belom bojom bile ispisane 3 magične reči “Viršle u zemički”.
Sa prednje stane ga je krasilo veliko staklo kroz koje su gladni Beograđani gledali kako se sprema njihov omiljeni obrok. Unutrašnjost samog kioska bila je veoma mala i naizgled je bilo neverovatno da tu mogu da stanu dve osobe. Ali moglo je i više od toga.
Unutra su stajale dve tete, kako su iz milošte zvane, u svetloplavim radnim bluzama sa belim kapicama na glavi, obuvene u čuvene Borosane, teget boje. Ispred njih je stajao rešo koji je grejao dve velike izgrebane šerpe od rosfraja, u kojima je vrila ista voda za kuvanje ceo dan. Mnogi kažu da je to jedan od glavnih razloga zašto su viršle imale taj neodoljivi ukus.
Pored njih je uvek bila, a gotovo i zauzimala pola kioska, velika providna vreća puna zemički. Svi koji su čekali u redu, izvirivali bi svaki put kada tete podignu poklopac, da vide da li će biti dovoljno za njih.
Znale su, čim izvade viršle iz vode, da li su spremne da dopadnu zemički u “ruke”. Svakom sledećem pošto izabere da li želi viršlu, koja je pucala kada se zagrize, ili ljutkastu kobasicu, postavljale su samo jedno pitanje: “Senf?”. Taj čuveni senf, čiji tajni sastojak još uvek niko nije otkrio do kraja, bio je malo gušći od vode. Isflekao je mnoge bluze, ali to nikome nije moglo da pokvari raspoloženje.
Ovo zadovoljstvo je Beograđane 1975. godine koštalo 6 dinara i obično su se naručivale u paru. Samo par godina kasnije cena je porasla na 35 dinara. Viršle su mogle da se plate i JTO (jugoslovenski topli obrok) bonovima, naravno ko je bio te sreće da ih ima.
Odlazak, ali ne i zaborav
Kiosci su bili prisutni na ulicama sve do sredine osamdesetih godina, ali momenat njihovog konačnog nestanka nije tačno poznat. Očigledno su podlegli pritisku pojave nove hrane za poneti u vidu pljeskavica i peciva i odlučili da se tiho povuku sa scene.
Smatraju se jednim od simbola bezbrižnih i stabilnih vremena, a glavno pitanje je – Da li su viršle zaista bile toliko ukusne ili je ukus tog vremena i Beograda bio umnogome lepši od ovog u kome mi danas živimo?
Naš čuveni književnik i ljubitelj Beograda Momo Kapor je u svom tekstu “PKB nostalgija” napisao:
“Putovali smo po svetu i jeli sve moguće vrste kobasica, počev od kranjskih u ekspresima Beograd–Ljubljana. Probali smo, tako, paprene mađarske, najbolje francuske, i nemačke vurstele, londonske sosidže sa ukusom kuvane slame na buvljoj pijaci Portobelo Roud i njujorške hot-dogove sa kiselim kupusom – uzalud! Nijedne kobasice na svetu nisu bile ni prineti onima PKB-ovim” .
Beograđani se danas sa toplim emocijama prisećaju tog vremena i često znaju da kažu “ne pitam za cenu samo da još jednom pojedem viršle iz crvenog kioska”, piše 011info.com.
