Gordana Bajloni je bila najlepša i najbogatija u Beogradu i 1941. je napustila sve: “I šta da se vratim, šta da nađem, kuća mi je oduzeta, stvari bačene kroz prozor”

Gordana Bajloni iz predratne ugledne porodice Bajloni nije živela u Beogradu od 1941, kada je zbog rata napustila zemlju i preselila se u Lisabon. Na njenu žalost, nikad se više nije vratila u domovinu, a o svojoj i sudbini svoje porodice pre i nakon što su komunisti došli na vlast pričala je u emisiji Mire Adanje Polak na RTS-u.

Naša poznata novinarka dobila je priliku da iz prve ruke sazna detalje o Gordani i snimi intervju s njom, ali postajao je jedan uslov koji je morala da ispuni da bi to bilo moguće. Naime, gospođa Bajloni je zahtevala da snimak intervjua bude objavljen tek nakon njene smrti.

Gordana Bajloni je preminula 1999, a intervju s njom smo mogli da vidimo tek nedavno.

Po čemu je poznata porodica Bajloni

Gordanin predak bio je poznati preduzetnik Ignjat Bajloni, koji je svojim radom ostavio veliki trag u istoriji našeg glavnog grada i zemlje u 19. veku.

Poreklom iz ugledne italijanske porodice iz Lombardije, Ignjat je rođen na teritoriji današnje Češke Republike. Radio je kao kožar s bratom u nekadašnjoj Habzburškoj monarhiji, međutim, kao mnogi u to vreme, odlučio je da potraži sreću u SAD, i to u 44. godini života.

Plan je ipak promenio i na nagovor sestre i zeta Antonjin Njemeca, koji su već živeli u Beogradu, s porodicom dolazi u našu prestonicu 1855. godine. Ubrzo se on, žena i četiri sina (Jakov, Anton, Vasa i Jovan) nastanjuju na Topčiderskom brdu i od tada kreće uspon porodice Bajloni u našoj zemlji.

Porodica je od 1858. do 1878. držala gostionicu “Bajlonova” na Hajduk Veljkovom vencu (u današnjoj Balkanskoj ulici). Bajlonijevi su zarađivali i od zemljoradnje, stočarstva i mlinarstva, a posedovali su i u to vreme najmoderniju pivaru, koju je vodio Ignjatov najstariji sin Jakov.

Zbog svojih zasluga za razvoj grada, pijaca sagrađena pored nekadašnje pivare dobila je ime ove porodice. Mada se danas zvanično zove Skadarska, ljudi je i dalje nazivaju Bajlonijeva pijaca.

Među Ignjatovim potomcima treba izdvojiti njegovog unuka, a Jakovovog sina, takođe nazvanog Ignjat, koji je od 1928. do 1934. bio guverner Narodne banke Kraljevine Jugoslavije.

Gordana Bajloni, o kojoj danas govorimo, bila je najstarija ćerka Mihajla Bajlonija i Radmile Bošković.

Gordana Bajloni: Mladost i život u emigraciji

Gordana Bajloni je rođena u Paraćinu. Nakon smrti oca 1935. godine, ona se razvela od svog tadašnjeg muža i period neposredno posle toga opisala je kao težak. Ipak, život ide dalje, pa je i Gordana uspela da se povrati i uživa u onome što joj mladost pruža.

Kao lepotici, koja je pored toga bila i inteligenta (po struci pravnica), ali i bogata, mnogi su joj u to vreme zavideli.

Impresije o njoj iz tog vremena dala je njena sestra od ujaka Ljubica Đorđević.

“Bila je toliko lepa da smo stalno hteli da je slikamo. Kod strica smo, kod njihove kuće, igrali fudbal na njihovom teniskom terenu. Ali Gordana je bila fina, pa je igrala tenis. Kad smo išli u Crniće gde su Bajlonijevi imali i mlinove i svašta, sećam se da je volela prirodu i konje, lepo je jahala, nije se bojala da konju iz ruke daje šećer. Ljudi su bili ljubomorni jer nisu mogli da shvate kako žena može da bude i bogata i lepa i pametna. To je vrlo retko bilo. Ona je uvek dominirala. Šta god je preduzela, ona je to radila fantastično”, rekla je ona.

Beograd, zima 1934.
Na fotografiji je Gordana Bajloni, u dvorištu svoje kuće u Ulici Kneza Miloša.
Foto: Miloš Jurišić. pic.twitter.com/KdoIqUvibe

— ✨Mirjana Pantovich Sharenac🦋 (@MirjanaSarenac) January 31, 2021

Drugi svetski rat je sve poremetio. Kao i njen daleki predak, i ona je planirala da s porodicom emigrira u SAD, putem Portugalije, ali su se njihovi planovi promenili kada je ova zemlja ušla u rat baš na njen rođendan, 7. decembra. Zbog toga su ostali da žive u Lisabonu.

“Od 1941. nisam se nikad više vratila u Beograd. Mislili smo da ćemo se vratiti posle nemačke okupacije, ali posle se sve toliko izmenilo da se više nije moglo vratiti”, započela je Gordana svoju ispovest u intervjuu sa Mirom Adanjom Polak.

Početak u Portugaliji nije bio nimalo lak. Gordana je opisala kako je to izgledalo: “Prvo smo kupili taljige i konja koji se zvao Bitanga. Imali smo i krave, piliće, pse. Uvek je život težak kad čovek nije u svojoj zemlji, ali Portugalci su uvek bili ljubazni. I još uvek osećam da nisam u svojoj zemlji, ali nisam htela da tamo idem. Ostala je slika naše kuće, ostala je slika našeg Beograda. To je bio naš prošli život.”

Većina uspomena iz toga “prošlog života” ostala je u Beogradu u kući koja je ispražnjena od vrednih stvari.

Gordana je u Lisabonu imala samo “poneki medaljon i slike iz Srbije koje joj je donosila tetka.”

“Nema ni porodičnih fotografija, sve je ostalo u Srbiji i propalo. I zašto da se vratim, šta da nađem, kuća mi je oduzeta, sve stvari su bačene kroz prozor”, nastavila je Gordana.

Na pitanje Mire Adanje Polak zašto se to dogodilo i zašto je smetala novoj vlasti, odgovorila je jednostavno: “Komunizam”.

“Tata je imao banku i dosta kuća i stanova. I to je valjda smetalo”, objasnila je ona i dodala: “Čovek je strašno zavidan.”

Posle skromnih početaka u Portugaliji, Gordana i njena porodica su polako stali na noge. Između ostalog su otvorili fabriku i bavili se turizmom.

Kada je dala intervju Miri Adanji Polak, ona je živela sama u kući u Lisabonu. Doduše imala je pomoć domaćice i još jedne osobe, koja se brinula o imanju.

Gordana Bajloni je preminula 7. januara 1999. godine, u trenutku dok je ručala.

Tragovi njene porodice i dalje postoje u Beogradu. Većina stanovnika je prošla pored nekadašnje vile porodice Bajloni, a danas kuće u rasulu, u Kneza Miloša 66, odmah kod veoma prometne autobuske stanice. Potomci ove porodice, pak, uglavnom su rasejani po svetu.

Mnogo istaknutih porodica završilo je na isti način kada je po završetku Drugog svetskog rata revolucionarna vlast odlučila da za njih više nema mesta u novom sistemu.