Mitološka bića: Kerber

Kerber je u grčkoj mitologiji (kasnije i u rimskoj) bio pas boga Hada, i čuvar njegovog Podzemnog carstva. Najčešće je opisivan i predstavljan sa tri glave i zmijom umesto repa. Dužnost mu je bila da bude pažljiv i strogi stražar na ulazu, a još pažljiviji i stroži stražar na izlazu iz Sveta mrtvih. Na ulasku je bio predusretljiv i blagonaklon, a na (eventualnom) izlasku nepodmitljiv i odlučan u zadatku da ne pusti nikoga. Međutim, događalo mu se i da ga neko prevari…

O imenu i poreklu Kerbera

Na starogrčkom jeziku njegovo ime glasi Κέρβερος (Kérberos). Precizno značenje imena nije utvrđeno, pa u zavisnosti od tumačenja različitih indoevropskih etimologija može značiti: „očigledan“, „mesožder“, ali takođe i „zlo iz jame“, te je uglavnom prihvaćeno da je Kerber – demon iz jame, gde se pod jamom misli na Podzemni svet.

Najstariji mitovi pripovedaju da je bio gnusni izdanak Tifona i Ehidne. Tifon je bio moćni bog, sin Tartara i Geje. Bio je velike snage, sa stotinu zmijskih glava, iz očiju mu je sevala vatra, a oglašavao se urlicima poput lava ili psa. Ehidna je bila nakazna polužena-poluzmija, ćerka morskih božanstava Forkija i Keto, ili takođe Tartara i Geje. Tifon i Ehidna bili su toliko moćni da je zapretila opasnost da zavladaju Svetom, ali Zevs je nadvladao Tifona, i tako sprečio moguću katastrofu. Ono što nije mogao da spreči jeste porod Tifona i Ehidne: dvoglavi pas Ortar, Nemejski lav, Himera, Lernejska hidra, Tebanska Sfinga, i – Kerber.

O izgledu Kerbera

Tri pseće glave i zmijin rep najjednostavniji je opis Kerbera. Već naredni opis je nešto komplikovaniji – na leđima je imao glave svih vrsta životinjskih otrovnica. Onda je umesto tri glave dobio 50, a ubrzo ih je imao čak 100! Ne znamo kako se Kerber snalazio sa ovoliko glava, pa pretpostavljamo da je ovako grozomorna prosopografija trebalo da posluži samo jednom cilju – da beskrajno i nepovratno zastraši sve one koji su imali neki naum da mu doskoče.

Oni koji su doskočili Kerberu

Kao i svako biće (naročito mitološko), tako je i Kerber imao neke svoje slabosti. Najveća su mu bili – medenjaci! Psiha je to nekako doznala, i kada je jednim važnim poslom morala da ode u Podzemni svet – da od boginje podzemlja Prozerpine (koja je bila rimski ekvivalent grčke Persefone) ukrade deo njene božanske lepote za boginju Veneru – uspavala je Kerbera ovim otrovanim slatkišima.

Sibila je uradila isto, da bi Eneju omogućila da uđe u Podzemni svet. Priča, ma koliko zanimljiva, veoma je zamršena, pa recimo samo to da je Enej uspeo u svojoj zamisli samo zahvaljujući medenjacima koje je Kerber proždrao, i utonuo u dubok san.

Nekim svojim poslom kada je trebalo da uđe u Podzemni svet, Hermes je Kerbera uspavao svežom vodom iz reke Lete. Leta je reka Podzemnog sveta iz koje piju duše pokojnika, da bi zaboravile prošlost. Kerber je bio žedan, voda mu se dopala, zaspao je snom zaborava, pa je Hermes neopaženo obavio šta je naumio.

Herakle (rimski Herkul) bio je moćan i snažan polubog.

Nekom nesrećnom prilikom boginja Hera naredila je Heraklu da mora služiti kralju Euristeju 12 godina, i da izvrši svaki zadatak koji mu kralj zada. To je bio uslov da Herakle dospe na Olimp; samim tim, i u – besmrtnost. Tako je nastalo čuvenih 12 Heraklovih podviga! Poslednji, i najteži zadatak, bio je – hvatanje Kerbera. Herakle se konsultovao sa Hadom i Persefonom, i oni su mu taj pokušaj odobrili, pod uslovom da ne ozledi Kerbera.

Herakle se nasmešio, napravio značajnu pozu svojim telom, prilikom koje je svaki njegov mišić blistao, i uputio se ka Kerberu. Obuhvatio je Kerbera oko vrata, snažno ga stegao, i izvukao ga na svetlo dana. Kerber se otimao, uz besni lavež, bljujući na zemlju belu penu, iz koje je nikla otrovna biljka jedič. Čim ga je zahtevni i zlobni Euristej ugledao, odmah je Heraklu priznao sve njegove podvige, a Herakle je unezverenog Kerbera vratio Hadu.

Herakle je Kerbera savladao snagom svojih mišića, a Orfej – lepotom svoje muzike, kojom je opčinjavao čak i životinjski svet.

Bilo je to ovako! Orfej se beznadežno zaljubio u nimfu Euridiku, i njom se oženio. Ali, isto to – bezumna zaljubljenost – dogodila se i izvesnom Aristeju. Kada je Euridika odbila njegove nametljive ljubavne predloge, Aristej je počeo da je proganja, i jednom takvom nepristojnom prilikom, bežeći, Euridika je nesmotreno stala na glavu zmije otrovnice. Smerna Euridika odmah je izdahnula. Orfej je bio izvan sebe od tuge, i odmah se uputio u podzemni svet da od Hada izmoli da mu vrati voljenu ženu. Na vratima sveta mrtvih sačekao ga je grozni i neumoljivi Kerber, ali čim je Orfej zasvirao u svoju liru, od koje se nikada nije odvajao, Kerber se do te mere raznežio da nije ni primetio kad je Orfej ušao u zabranjeni podzemni svet.

Kad se našao pred Hadom i Persefonom, Orfej je i zasvirao i zapevao, na šta su i Had i Persefona pustili suze. Kad su se svi malo primirili, Orfej je zamolio vladare podzemlja da mu vrate Euridiku. Oni su, beskrajno ganuti, pristali, ali pod jednim uslovom – da se, dok bude izlazio iz podzemnog sveta, ne sme okrenuti za Euridikom, koja će hodati iza njega. Orfej, ohrabren uspehom, ipak nije izdržao, okrenuo se, ali je samo mogao da vidi kako Euridikina senka nestaje u daljini, vraćajući se u konačnu smrt. Ostatak Orfejevog života bio je sve samo ne srećan, a naročito je takav bio njegov kraj…

Kamij Koro izvanredno je predstavio pokušaj Orfeja da izvede Euridiku iz sveta mrtvih:

Kerber u likovnoj umetnosti

U najranijim likovnim prikazima, na korintskim vazama, Kerber je predstavljan sa jednom glavom,a kasnije, na antičkim crnofiguralnim vazama, sa dve glave. Ceretansko vazno slikarstvo već ga predstavlja sa tri glave, i to najčešće u sceni Heraklovog silaska u podzemni svet. Na apulijskim vazama (IV vek stare ere), Kerber je uglavnom predstavljan kao čuvar podzemlja i Hadovog dvora. Očuvano je i nekoliko originalnih antičkih skulpturnih grupa sa Hadom i Kerberom. Kerber je često prikazivan i u poznijoj umetnosti, sve do danas. A i sazvežđe Herkules nekada je prikazivano sa Kerberom.

Naslovna slika: www.en.wikipedia.org i www.bs.eferrit.com