Ovako se nekada slavila Nova godina u Beogradu: U ponoć bi se pojavila posmrtna povorka pod maskama i sa belim sandukom

Danas nam je svima poznato kako se proslavlja Nova godina u Beogradu, ali sigurno vas zanima kako se slavila na primer u prošlom veku.

U našoj kulturi, Božić je bio centralni praznik koji je označavao kako početak najhladnijeg dela zime, tako i početak novog doba. Umesto Nove godine, po selima i varošima postojao je običaj “teranja Božića”, koji je padao na Mali Božić, prvog januara po starom kalendaru. Običaj je nalagao da mladići zajašu konje i projašu selom, kako bi konjski topot oterao staru godinu i sve ono loše što je sa sobom ostavila, piše 011info.

Prva zvanična obeležavanja Malog Božića vezuju se za dvor kneza Miloša, koji u svom konaku pravi formalne prijeme, upućuje čestitke drugim svetskim vladarima. Uskoro ovu novotariju prihvataju i stanovnici varoši beogradske, čestitajući prvog januara do podne jedni drugima novo leto.

Kako se bližio 20. stoleće, evropski vetrovi preko Save i Dunava donosili su neke nove običaje i u Beograd. Nova godina, noć prelaska iz decembra u januar počela je da se organizovano dočekuje, a gde drugo do u gradskim kafanama, i to ne samo pozivom na “iće i piće”, već nudeći i zabave sadržaje.

Novine tadašnje donose: “U kafani “Kod pozorišta” svoje vanredno šaljive predstave za isprat stare, a doček nove godine, daje omiljeni šumadinski glumac Mijailo Bakić, Kragujevčanin, uz sudelovanje srpske koncert-pevačice M. Petkovićeve, uz pratnju muzike.”

Na pragu 20.veka u listu “Mali žurnal”, Tomčić ovdašnji vlasnik kafane, šalje poziv svima da ga “izvole posetiti” 31. decembra, u kafani “Crna mačka” na Vračaru, obećavajući igranku i dobru zabavu.

Bilo je i onih ekstravagantnijih, te tako hroničar starog Beograda, Milan J. Stojmirović beleži da je krajem 19. stoleća Nova godina dočekivana uz pravu posmrtnu povorku. Nekoliko minuta pre ponoći, sva svetla bi bila pogašena, a tanc-majstor bi tužnim glasom saopštio: “Gospođe i gospodo, imam da vam javim jednu tužnu vest: Stara godina je umrla i sad ćemo je sahraniti! Molimo vas da se svako povuče na svoje mesto!”

Potom bi u salu ušla posmrtna povorka pod maskama, noseći beo sanduk. Kada bi veseljaci otpevali “opelo”, svetla bi bila upaljena i u salu bi bila uvedena devojčica okićena cvećem kao simbol “Nove godine” i odžačar koji je donosio sreću svakom ko ga poljubi ili ko mu ukrade dugme. Ali to nije bio kraj.

Vrhunac ove tarapane bilo bi prase, koje bi pustili među vinom i rakijom zagrejane slavljenike, koji bi se potom bacili u jurnjavu za njim. Smatralo se da će onaj ko uhvati nesrećno svinjče biti srećan čitave godine. Uz ciku, vrisku, kucanje čaša, “šrpic-krofne” sa dukatom, poljupce i zagrljaje, počelo bi čestitanje Nove godine.

Sve se promenilo 1955. godine kada je Nova godina proglašena državnim praznikom.

I tada i danas, bila je stvar prestiža novogodišnje veče provesti u hotelu Metropol, Jugoslavija ili Moskva, a nisu zaostajali ni Slavija ili Mažestik.

Beograd bi uz vatromet, prskalice, šampanjac “Milion”, obaveznu jelku ukrašenu bombonama ispod koje bi bio paketić “iz sindikata”, rusku salatu i 1.600 tona pojedenih ćurki, prasića, pilića i telećeg i junećeg mesa uplovio u novo leto. Na ulice bi izašle hiljade Beograđana da jedni drugima požele “sve najbolje”, piše 011info.