Ponovo zajedno: Istorija velike romanse kraljice Elizabete II i princa Filipa

Širom sveta voljena britanska kraljica Elizabeta II preminula je 8. septembra u 97. godini života. Engleski monarh sa najdužim stažom preminuo je mirno u zamku Balmoralu, a uz njenu postelju bili su članovi kraljevske porodice, uključujući princa Čarlsa, najstarijeg i najdužeg naslednika prestola u britanskoj istoriji.

U Velikoj Britaniji počinje period žalosti, tokom koga će se dosta pričati o životu i uspesima kraljice Elizabete II. Mi ćemo se, međutim, ovog puta osvrnuti na njenu dugu romansu sa princom Filipom.

Kao i drugi parovi iz velikih ljubavnih priča, i kraljica i princ Filip su imali sjajan početak. Trinaestogodišnja princeza upoznala je zgodnog mladog mornaričkog oficira i, uprkos razlike u godinama, zaljubila se u njega do ušiju.

Od tog dana Elizabeta je bila „žena za samo jednog muškarca“. Jedan njen prijatelj kasnije je izjavio da ona nikada nije obraćala pažnju ni na jednog drugog muškarca posle toga, i nema razloga da sumnjamo da je to istina.

Njegova osećanja prema prestolonaslednici britanskog trona su bila isto tako jaka. U pismu svojoj novoj svekrvi nakon njihovog venčanja 1947, napisao je: „Lilibet je jedina stvar na ovom svetu koja mi nešto znači.“

Ova duboka, nepokolebljiva ljubav formirala je temelj braka koji je trajao čak 73 godine. Ona se, nažalost, završila smrću 99-godišnjeg vojvode od Edinburga u aprilu 2021.

U to vreme, kraljica je utehu pronalazila u rečima prvi put izgovorenim na njihovoj zlatnoj godišnjici braka kako bi pokušala da izrazi koliko joj je muž značio. „On je, jednostavno, bio moj oslonac svih ovih godina, i ja i cela njegova porodica, i ova i mnoge druge zemlje dugujemo mu mnogo veći dug nego što bi on mislio da zaslužuje.“

Nakon njegove smrti, izvori bliski britanskoj kraljevskoj porodici su rekli da ju je „tešila“ vera da će jednog dana „ponovo biti zajedno“.

Početak romanse

Velika ljubav između Elizabete i Filipa rodila se u julu 1939. kada se mlada princeza pridružila svojim roditeljima Džordžu VI, kraljici Elizabeti i sestri, princezi Margaret, u poseti Britanskom pomorskom koledžu u Dartmutu.

Ona je princa Filipa je srela u dva prethodna navrata, na venčanju njegove rođake Marine 1934. sa njenim ujakom, princom Džordžom, vojvodom od Kenta, i na krunisanju njenog oca 1937, ali su ovom prilikom imali duži susret.

Osamnaestogodišnji Filip je imao zadatak da bude domaćin gostima i on je odmah ostavio veliki utisak na mladu princezu sa svojim prodornim plavim očima i plavom kosom. Postoji i anegdota u da princ Filip, inače sportski tip, na graciozan način preskočio tenisku mrežu, što je princezu Elizabetu oborilo s nogu.

Filip i njegov ujak, lord Mauntbaten bili su pozvani da se pridruže porodici na večeri na kraljevskoj jahti. Elizabeta je pocrvenela u društvu mladog pomorskog kadeta, prisećala se kasnije njena guvernanta Merion Kroford, dok je ambiciozni lord Mauntbaten u svom dnevniku zapisao da je sastanak bio „veliki uspeh“.

Podstaknut od svog ujaka, Filip je pitao kralja da li može da se dopisuje sa mladom princezom. Ovo je bio iznenađujući zahtev pošto je Elizabeta jedva bila tinejdžerka, a kralj bi mogao da ga glatko odbije. Kralj je poticao iz loze prinčeva čiji su brakovi bili ugovoreni i ne uvek srećni, zbog čega je on verovao u brak iz ljubavi. Kada je video kakav je uticaj Filip imao na njegovu ćerku, on je pristao na njegov predlog.

Filip je 1943. pozvan da provede Božić sa kraljevskom porodicom u Vindzoru. Do kraja rata, novine su počele da spekulišu o vezi između Elizabete i mladog mornaričkog oficira.

Veridba

Početkom 1947. godine, Elizabet je pratila svoje roditelje na turneji po Južnoj Africi, čime je postala prva prestolonaslednica koja je proslavila 21. rođendan u zemlji Komonvelta. Ubrzo nakon što se princeza vratila iz Južne Afrike, zvanično je objavljena njena veridba sa princom Filipom. Pretpostavlja se da su se nezvanično verili u leto 1946. godine, ali da su kralj i kraljica želeli da prestolonasletkinja ne srlja u brak.

Postojao je doduše i „problem“ Filipove porodice. On je bio sin jedinac princa Endrua od Grčke i Danske i princeze Alise, ćerke prvog markiza od Milford Hejvena. I on i kraljica bili su pra-praunuci kraljice Viktorije.

Ali njegove sestre su se udale za naciste i bilo je puno priče oko njegovih nemačkih veza. Privatni sekretar Džordža VI, sažeo je stav poručnika Filipa Mountbatena koji su zauzeli i neki članovi kraljevske porodice kada je napisao: „Osećali su da je grub, neobrazovan i verovatno neće biti veran.“

On je svakako bio grub, u smislu da nije bio prefinjen kraljevski tip. S druge strane Filip je bio pomorski oficir koji se pokazao u ratu i spominjan je u depešama. Takođe je bio i bez novca, sin kockara koji je poslednje godine svog bezveznog života proveo u hotelima Monte Karla.

Međutim, Elizabetino srce je pobedilo. Filip se prijavio za britansko državljanstvo i postao naturalizovani Britanac, odrekavši se svoje grčke kraljevske titule i uzevši prezime Mauntbaten. Neposredno pre njihovog venčanja on je dobio titulu vojvode od Edinburga, grofa od Merioneta i barona Griniča i proglašen je za viteza od Podvezice.

Brak

Venčanje Elizabet i Filipa održano je 20. novembra 1947. u Vestminsterskoj opatiji pred 2.000 zvanica.

U to vreme posleratna Velika Britanija se suočavala sa ozbiljnom nestašicom goriva i nestankom struje usled jakih snežnih oluja i temperatura ispod nule. Kraljevsko venčanje donelo je pompu i raskoš umornoj publici koja je prigrlila par i dala im nadimak šarmantni princ i vilinska princeza.

U pismu svojoj rođaki i doživotnoj prijateljici časnoj Margaret Rouds, kraljica je rekla o svom životu nakon večanja: „Veoma sam srećna, ako već niste bili svesni te činjenice, i uživam što sam u braku sa najboljim i najlepšim čovekom na svetu.“

Nakon venčanja, par je svoju bračnu noć proveo u kući ujaka vojvode od Edinburga, Erla Mountbatena od Burme, u Broadlendsu. Tamo su bili podvrgnuti velikom ispitivanju štampe i javnosti. Par je zatim otputovao u Berkhol na imanju Balmoral na ostatak svog medenog meseca koji je bio mnogo mirniji.

Nakon toga, mladenci su se preselili na Maltu, gde su živeli u Vili Gardamangija – na periferiji glavnog grada Valete – između 1949. i 1951. godine, dok je princ tamo bio stacioniran kao mornarički oficir.

Kraljica je to kasnije opisala kao jedan od najboljih perioda u svom životu jer je to bio jedini put kada je mogla da živi „normalno“. Na Malti su imali slobodu da uživaju u zabavama, piknicima i ekspedicijama čamcima, a princeza je čak prvi put mogla da ode i do frizera. Par se često vraćao na Maltu tokom svog života, uključujući i da proslavi 60. godišnjicu braka 2007.

U roku od godinu dana braka, dobili su prestolonaslednika. Njihov prvi sin, Čarls Filip Artur Džordž, rođen je 14. novembra 1948. godine, a njihovo drugo dete, En Elizabet Alis Luiz, 15. avgusta 1950. godine.

Ovi mirni dani su se završili u julu 1951. kada se par vratio kući u Klarens Haus. Zdravlje Džordža VI je bilo narušeno i njegova najstarija ćerka je trebalo da pomogne u preuzimanju odgovornosti za kraljevske angažmane i turneje.

Par je proveo više od mesec dana u Kanadi i SAD u jesen 1951, a sledećeg januara zauzeo je mesto Džordža VI na planiranoj turneji po Australiji i Novom Zelandu koja je bila odložena zbog njegovog lošeg zdravlja.

Februara 1952, dok je bio u Keniji na prvoj stanici turneje, kralj je umro. Kao i mnogo puta u njenom životu, Filip je bio taj koji je bio pored Elizabete kada su joj saopštili tužnu vest.

Dolazak na presto

Vojvoda od Edinburga je obavestio svoju ženu da je njen voljeni otac preminuo i da je ona sada kraljica. Ubrzo su napravljeni aranžmani da se kraljevska grupa vrati u London, sa avionom koji ih je prevezao iz Nanjukija, obližnjeg grada, do Entebea gde je čekao avion.

Vrativši se u Klarens Haus, koji su uskoro trebali da napuste za Bakingemsku palatu, Filipov sobar Džon Din ga je pitao da li treba da odloži svoje mornaričke uniforme. „Da, Džone“, mrzovoljno je rekao muž nove kraljice i dodao: „Ti ih skloni. Proći će mnogo vremena dok mi ponovo ne zatrebaju.“

Pošto je bio primoran da odustane od karijere Kraljevske mornarice koju je obožavao, Filip je postao veoma razdražljiv. Posebno mu je smetalo što njihova deca neće nositi njegovo porodično prezime Mauntbaten, već prezime njegove žene, Vindzor. Kraljica je bila u suzama dok je on navodno besan rekao: „Ja sam jedini čovek u zemlji kome nije dozvoljeno da da svoje ime svojoj deci. Ja sam samo prokleta ameba.“

Dok je nova kraljica bila zatrpana mećavom službenih dužnosti i morala je da uči u hodu kako da ih obavlja, ona nije propustila priliku da primeti šta takva ograničenja čine mužu kojeg je obožavala.

Neimenovani izvor je kasnije rekao za Dejli mejl: „Kraljica je vrlo brzo naučila da napravi balans između toga da bude poslušna supruga i da obavlja svoju dužnost prema zemlji. Ustavna priroda monarhije je verovatno bila njen spas — možda čak i brak — tako da je kao kraljica morala da sluša svog premijera. Kao nevesta obećala je da će slušati svog muža, jedinog muškarca kojeg je intimno poznavala u svih svojih 90 godina.“

Nije mogla ništa da uradi u vezi iznenadnog kraja njegove pomorske karijere, u kojoj je on mogao da stigne do samog vrha hijerarhije. Decenijama kasnije, znajući koliko bi mu to značilo, kraljica se odrekla jedne od svojih uzvišenih titula, titule lorda visokog admirala, i dirljivo, poklonila mu je kao ljubazno iznenađenje za 90. rođendan. Prisutni kažu da je bio „skoro u suzama“.

Ali u prvim danima braka, kada je videla da je Filip osećao da se njegova velika energija uveliko troši i da je bio frustriran što je podređen svojoj ženi, ona nije mogla da ublaži problem takvim gestom, ma koliko bio značajan.

Ovo je ponuđeno kao objašnjenje zašto je Filip s vremena na vreme jednostavno morao da pobegne. Tako su počela mnoga putovanja oko sveta koja je napravio, obično sa muškim prijateljima.

„Veoma joj je nedostajao“, rekao je jedan član njenog užeg kruga za Dejli mejl i dodao: „A ponekad su njegova putovanja trajala nedeljama i nedeljama. Toliko ga je volela i jednostavno je prihvatila da mora da ode. Činilo mi se da mu ona dozvoljava neku vrstu kontrolisane slobode da nadoknadi ograničenost kraljevskog života.“

Porodica

Par je nastavio da ima još dvoje dece. Princ Endru Albert Kristijan Edvard rođen je 19. februara 1960, a princ Edvard Entoni Ričard Luis 10. marta 1964. Piter Filips, najstariji sin princeze Ane i kraljičinog i Filipovog prvog unuka, rođen je 1977. godine. U trenutku smrti, kraljica je imala osam unučadi i 12 praunučadi.

Njihova ljubav prema porodici bila je jedna od mnogih stvari koje je bila zajednička Elizabet i Filipu. Ostale zajedničke aktivnosti uključivale su skupljanje slika i knjiga o pticama. Ali oboje su bili srećni što su jedno drugom pustili da uživaju u odvojenim aktivnostima. „Tajna srećnog braka je da nemate iste zanimacije“, rekao je jednom vojvoda.

To pak ne znači da se nisu nikad prepirali. Vojvoda je bio jedina osoba koja je kraljici mogla da kaže da „začepi“, dok se ona redovno žalila na njegovu „tvrdoglavost“.

Jednom prilikom, u situaciji koji će mnogima zvučati poznato, vojvoda je rekao kraljici da će je izbaciti iz automobila tokom svađe oko njegovog stila vožnje.

Ipak su se dobro razumeli i slagali. Bili su dobri bračni saputnici; razgovor između njih nikada nije prestajao, kao ni ljubav.

Uzajamna podrška

Nikada vojvoda nije dobio više podrške od Elizabete nego tokom mračnih godina od 1992. do smrti Dajane, princeze od Velsa pet godina kasnije. Tada bi, kao i uvek, vojvoda sa nestrpljenjem preuzimao one odgovornosti koje nisu bile ustavni domen kraljice. Dakle, nakon požara u Vindzoru 1992. godine, vojvoda je bio taj koji je preuzeo odgovornost za obnovu zamka, baš kao što je mnogo godina ranije upravljao transformacijom bombardovane kapele Bakingemske palate u uspešan javni prostor koji je postao kraljičina galerija.

Ona se takođe oslanjala na njega u porodičnim stvarima, iako jeona donosila konačne odluke. Njegova je ruka, a ne njena, pisala ta razumna i saosećajna pisma princezi Dajani na vrhuncu krize u njenom braku sa Čarlsom, tražeći od nje da prizna da postoje greške na obe strane, dok ju je uveravao da je draga i njoj i kraljici.

U jednom od njih on je joj je napisao: „Ne mogu zamisliti da te neko pri zdravoj pameti ostavi zbog Kamile.“

Kraljica se osvrnula na njegovu neprocenjivu podršku na njihovom Zlatnom venčanju 1997. godine, na ručku koji je priredio tadašnji premijer Toni Bler u Vajtholu. Odajući počast Filipu, ona je rekla: „On je, jednostavno, bio moj oslonac svih ovih godina, i ja i cela njegova porodica, i ova i mnoge druge zemlje dugujemo mu mnogo veći dug nego što bi on mislio da zaslužuje“. To su bile reči koje su ponovo podeljene nakon njegove smrti.

Petnaest godina kasnije, tokom njenog obraćanja Parlamentu povodom Dijamantskog jubileja, njeno osećanje je bilo isto.

„Tokom ovih godina kao vaša kraljica, podrška mojoj porodici je, kroz generacije, bila ogromna“, rekla je ona i dodal: „Princ Filip je, verujem, poznat po tome što odbija komplimente bilo koje vrste, ali je sve to vreme on bio uz mene, da mi da snagu i pokaže put.“

Nikada joj nije bilo dosadno u njegovom društvu, bilo da su bili samo njih dvoje zajedno ili u prisustvu drugih. Filip je uvek bio tu da se pobrine da sve prođe glatko. Njegov metod je bio jednostavan: zasmejavao je ljude. On je jednom prilikom rekao uglednom umetniku Majklu Nouksu, koji je nekoliko puta slikao Kraljicu, da može da nasmeje ljude „za 15 sekundi“.

Za Filipa, njegova podrška kraljici bila je glavna dužnost i smisao života. Kako je jednom rekao: „Moja prva, druga i poslednja obaveza je da nikada ne izneverim kraljicu.“

Filipova smrt

Tokom četiri godine nakon što se Filip povukao sa službenih dužnosti pre svoje smrti, kraljica se navikla da ih obavlja sama. Par je takođe u tom periodu provodio više vremena odvojeno jer je Filip više voleo da bude na Vud farmi na imanju Sandringem u Norfolku.

Međutim, u malo verovatnom preokretu događaja, par je poslednjih meseci njegovog života spojila pandemija korona virusa. Uvedena ograničenja kretanja su značila da je bilo bolje da žive u jednom domaćinstvu i budu više zajedno.

Kada je Filip preminuo, kraljica je prebrodila svoju ličnu tragediju svojom prepoznatljivom snagom da se uzdigne iz nezavidnih situacija. Barem nam je tako delovalo u javnosti, kada smo je gledali na različitim kraljevskim dužnostima.

Na Filipovoj sahrani, svet je tugovao dok je kraljica sedela sama, daleko od drugih članova porodice, zbog donesenih mera za borbu protiv korona virusa, dok je oplakivala svog muža.

Godinu dana kasnije, u retkom pojavljivanju u javnosti, ona je prisustvovala komemoraciji princa Filipa u zamku Vindzor u martu 2022. Njena tuga je bila očigledna na Kraljevskoj izložbi konja u Vindzoru u maju, kada se činilo da joj suze naviru na oči tokom dirljive počasti princu Filipu.

Unuka Njenog Veličanstva, lejdi Luiz, ćerka princa Edvarda i njegove supruge Sofi, predvodila je počast, vozeći Filipovu kočiju po areni tokom emotivne povorke u finalu „Galopa kroz istoriju“, događaja u okviru Platinastog jubileja.

Ali u najmračnijim danima, za kraljicu se takođe govorilo da je bila utešena svojom verom. „To je centralno u njenom životu“, rekao je tada jedan njen stari prijatelj i dodao: „To znači da se ona bez straha raduje vremenu kada će ponovo biti zajedno sa Filipom.“

Sada je došao taj dan.

Izvor: Daily Mail
Naslovna fotografija: Mary Evans Picture Library / Profimedia