Srpski izborni vremeplov: Kako su nekad izgledali izbori u Srbiji i prve krađe glasova, ali to nije bio najveći problem
Izbori u Srbiji imaju dugu tradiciju iako je prvih decenija od njihovog uvođenja zapravo bila reč samo o zamecima demokratije i izbornog prava, a izborne krađe u Srbiji su izgleda stare koliko i izbori…
Danas se u Srbiji održavaju parlamentarni izbori, a mi ćemo se tim povodom prisetiti kako je sve počelo na našim prostorima.
Skupštine se u Srbiji održavaju od početka 19. veka, ali poslanici nisu birani na izborima već su pozivani od vladara. Ove skupštine gotovo uvek su održavane pod vedrim nebom u prisustvu nekoliko hiljada ljudi. Na jednoj od njih, održanoj 2. februara 1835. godine donet je i prvi srpski ustav – Sretenjski, piše Istorijski zabavnik.
Ipak, situacija se vremenom polako menjala, poslanici su ušli u zgrade, a politika je postala sastavni deo života građana Srbije.
Prilikom proglašenja nezavisnosti Srbije, 1878. godine, u zemlji su već delovale tri jake političke partije – liberalna, narodnjačka i radikalna. Istorijski, najviše uspeha su imali radikali.
Tako su i izbori u današnjem smislu te reči polako postali praksa. U prvo vreme, glasalo se javno – birač bi došao na izborno mesto i tu se izjašnjavao po principu “koga hoće za poslanika”, a glasovi su se beležili i posle sabirali. Nije bio redak slučaj da jedan birač glasa za sve članove svog domaćinstva. Tek je ustavom iz 1888. godine uvedeno tajno glasanje kuglicama.
Izborne krađe stare koliko i izbori
Priče o krađama na izborima u Srbiji stare su koliko i izbori, a niz neregularnosti primećen je još na prvom glasanju. Različite političke stranke su prisiljavale ljude da glasaju za njihovu izbornu listu, a na spisku su se nalazili i kandidati koji nisu imali zakonsko pravo da učestvuju u radu Skupštine.
Jednom kada je uvedeno “glasanje sa kuglicama” čuvari izbornih kutija su znali i da slažu za koju stranku čuvaju kutije, kako bi dobili veći broj glasova, a bilo je i skoro komičnih scena sa rupama u kutijama kako bi kuglice iz njih ispadale i onda se mogle iskoristiti za nekog drugog kandidata.
Pravo glasa imalo jedva 25 odsto stanovništva
Ipak, dugi niz godina krađe na izborima zapravo nisu bile najveći problem! Mnogo veći nedostatak bila je činjenica da je pravo glasa nisu imali svi građani Srbije!
Biračko pravo bilo je ograničeno na muškarce, Srbe koji su navršili 21 godinu života i koji su plaćali porez na imanje, rad ili prihod.
U ovako složenoj definiciji, mogućnost izbora je u praksi zapravo bila oduzeta – ženama, pripadnicima nacionalnih manjina, oficirima, podoficirima, vojnicima, licama na robiji, osobama pod starateljstvom i onima osuđenim na gubitak časti… tj. ogromnom procentu stanovništva!
U brojkama i procentima, ovaj podatak izgleda ovako – prema popisu iz 1884. godine, u Srbiji je živelo oko 1.900.000 stanovnika, a pravo glasa je imalo svega oko 500.000. Što će reći da je, pre nešto više od sto godina, u Srbiji glasala tek četvrtina od ukupnog broja stanovništva!
Pored predstavnika koje je birao ovaj, ma koliko mali, deo naroda, u skupštinu su mogli ući i poslanici koje je postavljao vladar. Na svaka tri birana dolazio je jedan “postavljen” poslanik. Tako se dešavalo da u skupštini sede mitropoliti i vladike, okružni i sredski načelnici, kao i druga lica na položajima u državnoj upravi.
Ustavima iz 1888. i 1903. godine rešeno je da se narodna skupština sastoji samo od biranih poslanika. Ipak, čak ni tada, kralj nije bio u obavezi da imenuje ministre iz sastava Narodne skupštine, tako da su se vlade u stvarnosti uglavnom sastavljale na dvoru. Takođe, vladar je imao mogućnost da saziva, raspušta skupštinu i organizuje izbore.
Tek posle Drugog svetskog rata izborno pravo je postalo opšte za sve punoletne građane Srbije, uključujući i žene. Izbori za predsednika Srbije, po Ustavu, održavaju se svake pete godine. Prvi put su održani 1990. godine, kada je ta funkcija uvedena, piše Istorijski zabavnik.
