Svi pamte njene zelene oči, ali kultna fotografija donela joj je samo probleme: Ovako danas izgleda „avganistanska Mona Liza“

Ostala je siroče sa šest godina tokom sovjetske invazije na Avganistan, pešačila je do Pakistana sa svojom braćom i sestrama i bakom. Njena fotografija fotografa Stiva Mekarija učinila ju je simbolom za stradanje hiljada avganistanskih izbeglica koje hrle u Pakistan, a u domovini je postala poznata kao „avganistanska Mona Liza“.

Devojčica iz Afganistana, koja je postala poznata nakon što je 1985. godine osvanula na naslovnici časopisa National Geographic, u 2021. dobila je u Italiji status izbeglice. Impresivan portret tada 12-godišnje Šarbat Gula, devojčice iz izbegličkog kampa na granici Avganistana i Pakistana, snimljen je 1984. godine i objavljen sledeće godine.

Today I learned that Sharbat Gula, the young girl who was photographed in refugee camps of Pakistan, then deported back to Afghanistan in 2016, is now living in Italy. The Italian government evacuated her in November 2021. Way to go Sharbat Gula! Best of luck for your new life. pic.twitter.com/UrM1ptq2dg

— Aima Khosa (@aimaMK) May 6, 2022

Gulu su pronašli decenijama kasnije dok je živela u Pakistanu, nakon što niko nije znao njeno ime godinama. Sada, u pedesetima, Gula se i dalje nalazi u Italiji, prema navodima tamošnjih medija. Italijanska La Repubblica 2022. godine razgovarala je s Gulom, koja je za njih otkrila zašto je odlučila da dođe u Italiju, a ne u SAD, na primer, gde se nalazi sedište National Geographica.

„Imala sam slobodu izbora“, priznaje. „Kada su talibani došli, shvatila sam da će mi biti teško da ostanem: previše sam poznata u Avganistanu. Nekoliko vlada ponudilo nam je pomoć; izabrala sam Italiju jer sam čula mnogo o toj zemlji, ali i o ljudima. Svi su rekli da su Italijani ljubazni i gostoljubivi. Znala sam samo da je Italija učinila mnogo za Avganistan“, pojasnila je, dodajući da je Italija nije razočarala. „Nikada se nismo osećali nepoželjno“, rekla je, misleći na svoje troje dece i supruga svoje ćerke koji je s njom došao iz Kabula.

„Ovde je svima lepo, ali ne razgovaramo s mnogo ljudi zbog jezičnih barijera. Do sada gotovo niko ne zna ko sam, i to mi je u redu. Reći ću vam nešto: prvi put kada sam otišla u bolnicu, neki su me doktori i medicinske sestre pogledali, hteli su da znaju da li sam ja devojčica s fotografije. Na kraju su zaključili da to nisam ja i bila sam srećna zbog toga. Još nekoliko njih zna moju priču, i to mi je dobro“, rekla je.

Zaista ne treba puno truda da je prepoznate. Pogled koji je zarobio svet još uvek je tu. U nekim trenucima ponovo zablista poput onog na fotografiji koja je proslavila Šarbat Gulu. Ali, ne treba je kriviti što traži privatnost: fotografija joj je na neki način obeležila život. Imala je samo deset godina kada ju je američki fotograf Stiv Mekari ovekovečio u izbegličkom kampu u Pakistanu, a trinaest kada se udala i napustila školu. Dok je njena fotografija obišla svet, doprinoseći prestižu National Geographica i Mekarija, živela je sa suprugom i decom u zabačenom području na granici između Avganistana i Pakistana. Tek 2002. godine, sedamnaest godina nakon što ju je fotograf pronašao, saznala je da je njena slika reprodukovana širom sveta. Od tog trenutka, uz nešto novca, dolazilo je sve više problema, uključujući i smrt njenog supruga, što je dovelo do toga da je njena sudbina bila prepuštena porodici njenog supruga, prenosi Večernji.

A 2016. godine usledilo je globalno poniženje: Pakistan, država u kojoj je živela, uhapsila ju je pod optužbom da je falsifikovala dokumenta koji su joj dopuštala da ostane na njenoj teritoriji, kaznivši tako ženu koja je predstavljala Afganistan. Šarbat Gula bila je prikazana pred televizijskim kamerama, pre nego što je proterana u Kabul. „Ta fotografija mi je stvarala mnogo problema“, kaže. „Bilo bi mi draže da nikad nije snimljena. Dobro se sećam tog dana, tog fotografa koji je došao u školu kampa Nasir Bag. Bila sam dete. Ne volim fotografije. U afganistanskoj kulturi žene se ne pojavljuju na fotografijama, ali nisam imala mnogo izbora.“

Zato ne voli da je slikaju. Čim ugleda objektiv, lice joj se smrzne. Potrebna je prisutnost njene dece da bi se ponovo nasmejala. Pogled joj tada zasija, pisala je la Repubblica. U Italiji živi s troje dece, a želi da im omogući sve ono što njoj nije bilo dostupno. „Kad smo se vratili u Kabul, vlada nam je dala smeštaj i podršku, ali suprugova porodica nije se slagala s tim da se moja ćerka školuje, iako je ona to želela. Nisam mogla da učinim ništa da promenim taj izbor. Ali danas mogu. Ovde smo slobodni, možemo da biramo. Moja ćerka želi da postane doktorka, a ja sam joj obećala da ću učiniti sve što mogu da joj ispunim želju.“

Da je sada u Kabulu, ne bi mogla da ide u školu, ni u park, ni da izlazi iz kuće bez burke – to je ono što je talibanska vlada odlučila. „U njenim godinama“, kaže Šarbat Gula, „volela bih da nastavim da idem u školu, ali moja porodica je rekla ne. Stoga se nisam školovala. Kad sam dobila nešto novca od National Geographica, htela sam da otvorim bolnicu za žene, kako nijedna avganistanska žena ne bi morala da prođe ono što se meni dogodilo“, rekla je misleći na bolest i smrt svoje ćerke. „Ali nisam mogla, jer sam jedva mogla da čitam i pišem.“ Gledajući svoju ćerku, dodaje: „Možda će ona jednog dana moći. I neću se smiriti dok ne bude doktorka“, rekla je Šarbat Gula, koju su zvali i „avganistanska Mona Liza“.